OBJAVA: 04.02.2018, 12:49h   •   IZMJENA: 04.02.2018, 12:49h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Banket od škurjana: Lovili smo ih ko s latenon škovaceron, do Poljane se širija mrliš friško frigane ribe

– Ajmo ća lovit škurijane. Ima ih ka blata – reka mi je rodijak Milenko čin san prikoračija prag njegove kuće, koja je bila u slipoj ulici na Vanjskome. A ja priupita: – S kimen ćemo ići, triba nan brod, ne moš ih lovit s kraja. Srića, on je zna ko ima: – Moj ćaća je dobar s barba Jakovon Torićen, u njega ćemo pitat.


PIŠE Gojko Huljev
04.02.2018, 12:49h

Tako smo s tunjama u rukama krenili prugon prama Mandalini, unda prije Vinarije sišli niz nasip, prošli ispod njega, krenili desno i došli do kuće u kojoj je živija barba Jakov. U dvoru isprid kuće bija je mali škver, jerbo je barba Jakov bija poznat brodograditej.

– Ko van brani – nije se puno mislija barba Jakov, kad je čuja šta tražimo. – Vesla su van ispod orasa. Unda je još priupita: – Jes' reka Josi di iđete? Milenko je ka iz topa slaga: – Jesan, jesan. A triba nan i lopata – još je doda. – Šta ćete š njome lovit? – našali se na to barba Jakov, a ja objasnija: – Nije nego za gambat guje. Barba Jakov se je teke zamislija pa reka: – Iman jedino latenu škovaceru, ali brez nje se ne vraćajte.

Koja srića kad smo se s kaićen izvukli iza blokova još nedovršene rive i zaputili se uz visoku drvenu rivu Šipada. Na kraju rive, di počinje plićak, brzo smo s gujama napunili važić od konšerve, s kojin je barba Jakov, umisto šešulon, paja brod.

Lovili ka s latenon škovaceron

Poslin, po bonaci ka uje, u tren smo došli na poštu od škurijana. To je bilo 50 metara od rive, na dilu di je zgrada od carine. Tamo je bilo već tri kaića, pa se nije moglo falit.

Unda smo počeli lovit. Škurijana je bilo, kako je Milenko i reka, ka blata. Parilo je da ih vadimo onon latenon škovaceron, koju nan je posudija barba Jakov. Samo šta su bili maći, jedan na drugog tri-četiri deka. Kad smo potrošili sve guje, na pajolima nasrid kaića napravila se je velika rpa ribe, more bit osan, devet kili.

U šta metnit tolku ribu, kako je donit kući. Nije bilo druge nego uzest pajol iz kaića, a daje jopet pitat barba Jakova. Kad nas je on ugleda, reka je: – Ma vid ti nji, bravo dico, dođite vi i sutra. Njemu smo dali punu škovaceru škurijana, nije tija više uzest, a rešto stavili u vriću od mekinja koju smo našli kod kokoša, koje je on drža.

Kad san doša svojoj kući, umisto pofale koju san tija čut, mater me je ukorila: – A sinko moj, šta si mi donija tolku ribu. Za nas ostavi dvaset komada, a s ostalima radi šta znaš. To zato šta u ono vrime još nismo imali frižider, a ni maškarijol. Tako je moje veseje i srića u tren prišlo u muku. A unda san se sitija: – Znan ko je gladan, ko se neće denjat čistit, a za frigat je lako.

Do Pojane se širija mrliš friško frigane ribe

A ti gladni je bija prijatej iz škole Mišo. On je uvatija užancu svako malo bižat od kuće, pokara bi se s materon i ćaćon, i unda pet-šest dana ne bi dolazija kući. Njima za dišpet živija je samotnjački, a to je moga zato jer je ima di uteć, prispavat, a ranili bi ga mi, prijateji mu. A ta loga, di bi mu dobar dija dana i mi pravili društvo, bila je sobica, tri za dva, u zgradi Ekonomske škole. Na vratima je pisalo ŠSD Mladost, a on je ka prisidnik ima ključ. Kako je to malo s bande, moga je tamo u svako doba dana uć i izać.

Glas o čašćenju brzo se je pročuja jerbo bi se svi muški iz razreda svaku večer oko sedme ure našli na Pojani. Lako smo se dogovorili šta će ko donit: Fonzi tavu, Vele uje, Slave kruv, Šime vino, ja naravski ribu.

Za po ure iz Ekonomske škole širija se je mrliš friško frigane ribe sve do Pojane. Daje je bilo veselo, a posli i ludo. Jerbo ka pravi športaši, svi odreda članovi Školskog sportskog društva Mladost, posli ića, pića, tribali smo učinit mali trening, bacit na balun. Ne znan kome je to palo na pamet, more bit da je tako odlučija pridsidnik, a to je bilo vako. U razredu koji je pokraj športsko-odmetničke sobice složili smo sve klupe i katrige uza zid. Poslagali smo ih jedne na druge i tako dobili igralište za na male branke. Ko je pobidija, ne sićan se, ali se sićan ko je zapovida. Nije pridsidnik, ako ste to promislili, nego naša mladost, a mrvu i ono Šimino crno vino koje nas je priuzelo.

Tako je bilo na svečanom banketu kod pridsidnika Miše, banketu na kome su služeni rskavi škurijani brez priloga. Taki je bija naš pridsidnik i posli isteka mandata. Taki je i danas jerbo se je, kad je bija izabran, zakleja da će ostat uvik isti.

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK