OBJAVA: 18.02.2018, 11:49h   •   IZMJENA: 18.02.2018, 11:57h   komentara   •     ISPIŠI

Svačega poteke iz 1963. od Gojka Huljeva

Eto na, ošlo i kino Tesla: Koliko se je mladosti držalo za rukice, u mraku grlilo, jubilo. Nikad više

Eto na. Ošlo i kino Tesla. Koliko se je mladosti držalo za rukice, u mraku grlilo, jubilo. Nikad više. Koliko je kino Tesla značilo Šibenčanima daleke 1963. godine piše Gojko Huljev.


  ŠibenikIN Eto na, ošlo i kino Tesla: Koliko se je mladosti držalo za rukice, u mraku grlilo, jubilo. Nikad više
PIŠE Gojko Huljev
18.02.2018, 11:49h

Najdraže dane u šetemani – subota popodne i nedija – nikad dočekat. Pet dana bi pensa o tomen kako ih najlipše proć, da ostanu u sićanju. Oti put, a bilo je u četvrti misec 1963. godine – iša san u treći razred Ekonomske škole – skroija san vaki plan. U subotu popodne od pet do šest điravat po Pojani, u šest u kino, poslin jopet điravanje Pojana-Riva. U nediju ujutro rukomet u Sjemeništu, popodne na Šubićevac gledat Šibenik.

Prva stvar bila je viti koji se filmovi daju. Oma san posli obida, u dvi ure, zviždnija prijateju ispod njegove ponistre, a on mi mi je na mote objasnija da još ne more izać. Bi'će se pokara sa svojima, pita šolde za kino, a oni mu nisu dali. Ja oša sam do kazališta. Tamo je na kući priko puta bija izlog na kojem su mećali plakate o filmovima u sva tri kina. Nisan se triba puno mislit, u Tesla je doša Rio bravo s John Waynon, Dean Martinom i Ricky Nelsonon. Ne more boje.

Osta san još niko vrime isprid izloga (nisan se moga odlipit od plakata), kad su kraj mene stale dvi ženske, dvi prijatejice s Gorice. One su se zagledale u izlog kina Šibenik. Tamo je bija plakat jubavnog filma s velikon slikon glavnog glumca Rocka Hudsona.

– Vid čivika, vid lipote – uzdiše ona bliže meni – sve je na njemu ma mistu. – Je – nastavja druga – kad njega vidin, unda mi se ne iđe kući, onome mome. – Aj, aj – prva će na to – ako nije lip, baren ti je dobar ka kruv. – Šta vridi da je dobar, kad je uvik krepan, štuf, mene i ne vidi – daje će druga. Kakvi je moj – još je rekla – ti se na svoga ne bi tribala žalit. Nikidan san ti ga vidila ode isprid Đenka, uredija se: veštit, bila košuja, kolarina, stoji mu ka saliven.

– Pušti me stat, inšenpja me je, pokraj onog veštita oće novi. Po butigama gleda štof, bija je u Miljuša da mu uzme miru, uvik je prid ogledalon, luštra se, pere svaki dan – nadovezala se je prva.

– Je, je vidi se, više ne smrdi po potu – rekla je druga i ugrizla se za jezik. Unda se je prva odmakla korak od nje, juto je pogledala i još juće priupitala: – A kako ti znaš da je prije smrdija po potu i reci na što si mislila kad si rekla da mu stoji ka saliven.

U redu isprid blagajne više od 50 judi

Vidija ja: odnija vrag šalu, počupat će se. Boje mi se maknit, još će me metnit za svidoka. Eno in Rock Hudson, on je za sve kriv, a čuja je sve šta i ja.

Oša ja skoro trkon priko Pojane prama kinu Tesla. Kad tamo, ima san šta viti. Isprid kina, od prvi vrata, di je bila blagajna kina, judi stoju u redu sve do Transjuga i to po dva, po tri. Ima ih priko 50. Još nije ni tri ure, a blagajna se otvara u četiri, ajme! Sta san u red iza dvojice koji su bili zadnji.

A u redu dosadno, vrime ka da je stalo. Šta je najgore, izračuna san, proći će najmanje dvi ure dok dođen na red, bi'ću sritan ako ostane ijedan biljet. Ona dvojica isprid mene, da in prođe vrime, olajavaju svit koji prolazi. Parilo je da nema onoga kojega ne poznaju.

Počeli su s Finecon – poznatin lupežon koji je među prvima isto bija u redu. Za njega su rekli da ima u njemu metar i lamica, da je ošišan na teću, da je gobav, šta bi naš svit reka – ružan ka lopov. Daje da uvik gleda u pod da ga svit ne pripozna. Š njin uvik triba bit atento jerbo će ti odma metnit ruku u škaršelu. Još i to da svako malo prinoći u stanici milicije ili u katabuju.

Za mene to i nisu bile nike novitade, a nije bila ni novitada da će Fineca uzest najmanje 20 karata i unda ih u šest manje kvarat prodavat za duplo.

Sve je prodano, morete ići kući

U niko vrime prama rivi proša je Mijo koji je cili život radija u luki, istovara brodove. Njega su vako oštracali: – Cili je crljen ka da su ga čele izuidale, glava mu je tolika da gundej posli dva đira oko nje krepane. Još da mu je šija ka u bika, a špale široke ka trokrilni ormar. Da more poist ka galebina, a popit za petoro. Nema puno, opija se, pa u štivu, ištetija ruku, cikla mu noga. Zato sad oda ka da ima lumbrelu u guzici. Srića za nas u redu šta je, dok je prolazija, samo reka: – A ludoga svita – i produžija daje. Da je otija, moga je stat u red di oće, niko se ne bi smija bunit.

Oko pete ure, još mi je falilo dva metra do blagajne, doša je Kike koji je drža red u kinu i reka: – Gotovo je, sve je prodano, morete ići kuć. Moga nas je tako i ubit, bilo bi isto. Pokisa, oša san na Pojanu, tamo će me najprije proć teška dešperancija koja me uvatila.

U nediju ujutro osvanula kiša. U deset uri u dvorištu Sjemeništa počeli po lokvama igrat utakmicu općinske rukometne lige protiv Metalca. Balun se nabunba vode, bija težak ka medicinka. Ja š njime s devet metara pogodija Josića u čelo. Čovik zabeveja, pa, jopet ajme! Bilo mi ga je ža, ali njemu to nije pomoglo. Nisan tija, kriva je kiša. Mater me kući napala: – Šta radiš sa sobon, oš uvatit plauritu?!

Posli obida na Šubićevac. Šibenik je igra važnu utakmicu, protiv koga – nisan siguran, neću bubnit napamet jerbo se ne sićan. Nije mi se dalo trošit šolde od kina pa san prvo poluvrime gleda s borića u brdu. Na poluvrime uša mukti, taki je bija običaj. Kad bi svršilo prvo poluvrime, vrata stadiona su se širom otvarala, unda je ulazija svak ko je otija.

Svileni vicevi marangunskog šegrta

Smistija san se blizu jedne klape mrvu stariji od mene, koji su bili poznati po funcutarijama. Š njima nikad nije bilo dosadno, uvik komedija, a najviše u poluvrimenu. Zvizda među njima bija je jedan marangunski šegrt, ime mu neću reć. Ne znan bi li njemu ili njegovima bilo po voji. On je svaki put dolazija s novin vicevima, ja san zapametija nikoliko noćnih i jedan dnevni. Evo ih.

– Spava on, prošla ura po ponoći, probudilo ga niko grickanje. Miš nije, misli on, mačka mu leži na dnu noga. Diga se, upalija letriku, vižitaje po sobi, ne vidi ništa, a ono i daje grize pa grize. Kad je doša do vrata, najjače se čulo. Unda mu je došlo u glavu da rđa grize kvaku.

– Prošlo nikoliko dana, namaza kvaku ujem, dvi noći spava ka top. A unda jopet posli ponoći probudi ga, ovi put, zavijanje. Diga se, sve pritražija, ali nije šestija šta zavije. Kad nije zna više šta će, otvorija je ponistru i vidija da ulica zavija iza kantuna.

– Aj i to je pribrodija dok se nije jedne noći probudija cili mokar. S tavana je kapalo na njegovu posteju. Kiša ne more bit, vanka vedro i burevito, mislija je. Unda je upalija lumacu i popeja se na tavan. Ima je šta i viti, miš ide kapulu i plače.

Zaboravija san reći da je još ka dite poteke muca. Nije jedino dok je priča viceve i piva. Toga se nije sramija, pačen, i to je zna pritvorit u vic. Evo jednoga:

– Doša on u Bože kupit marendu, doša i pita: Daj mi Božo po kruva i dvaset deka s, s, s, s,… Kako nije i posli desetog puta uspija izustit šta mu triba za metnit u kruv, najutija se je i reka: – Jebi ga, kad ne moren izreć salama, daj mi dvaset deka sira!

Da ne zaboravin reć: Šibenik je odigra patano. To je bila još jedna stvar koja nije bila po mom planu. Za ne mislit da je sutra ponedijak i škola, nije bilo druge nego nać se s prijatejima i do osme ure điravat po Pojani. Tribalo je skrojit planove za novu subotu popodne i nediju.

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK