OBJAVA: 01.04.2018, 10:38h   •   IZMJENA: 01.04.2018, 10:38h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Priča s Kornata: Bila je to najbolja lešada koju san ikad poija, zato dan-danas, kad me niko ne gleda, škronen mrvu kvasine po ribi

– Vjetar će u noći kratkotrajno okrenuti na slabo jugo – bila je prognoza vrimena izrečena na radiju jedne zimske večeri, u sičnju godine ko će znat koje. Bilo je to zadnje šta san želija čut na mistu di san bija, za rivon na Ravnon Žaknu u Kornatima. Jerbo jugo, pa bilo i slabo, minja sve. Ka prvo, triba se oma primistit, tute di smo nema mirnog spavanja. Da je dan bilo bi lako, ali isplovljavanje na silu u dvi ili tri ure po noći ne bi tija ponovo doživit. Proša san to i znan kako je. Zato san odredija oma se pribacit na drugu stranu Žakna, tamo je vala u kojoj slabo jugo ne smeta.


PIŠE Gojko Huljev
01.04.2018, 10:38h

Ujutro jugo je sve samo ne slabo, ima ga, ima, blizu dvaset čvorova, more izvan vale dobro se pini. Jopet triba mislit, jopet planirat šta daje. Srića moja šta poznajen Kornate ka svoju škaršelu, zato se nisan puno mislija – iđemo na Lavsu, nije daleko, kvarat od ure. Dok smo se vozili, polako mi se vraćala voja, pristala je štufost. Zamalo počeja san se i radovat, veselija me prisilni odmor u jednoj od najlipših vala u Kornatima.

Lavsa smištena u srcu Kornata zamalo i sliči na srce. Njezina duboka vala počinje ka pirija, a svršava ka mijur. Kad si se tamo usidrija, ili još boje, ako si uvatija misto za kojin mulon koji su isprid nikoliko kuća, moš mirno spavat po najvećin fortunama i neverama. Oko nje, sve ublizu, škoji su koji ne daju moru da se razmaše. Gustac i Klobučar u jugo, Piškera i Panitula u tramuntanu, a ćaća joj, Kornat, u buru. Jedino je prama kulfu brez zaštite, ali joj tamo i ne triba, jerbo je tute nježina obrana velika litica, klif. Pari da je niko, po visku, od vrva do mora i daje još pedeset metara u dubinu otpila dobar dija škoja.

Marendali pancete i jutike

S koje kod strane pogleda, sve same lipote, baška liti kad je sve puno brodova. Ko voli lito i brodove, unda triba otić u zapad. Kad se popne dovojno visoko ugledat će Acijevu marinu Piškera, koja nije na Piškeri, kako bi čovik promislija, nego na manjen škoju Panituli koji je uz Piškeru. Nji dvoje pravu valu, dili ih plićak kroz koji mogu proć samo manji brodovi.

Kako oti put jugo nije molavalo ni za užaj, a nismo se tomen ni nadali jerbo ritka su juga koja pušu – kratkotrajno – kako su na radiju rekli, odredili smo provat i ulovit štakod. Oko desete ure, poslin šta smo marendali pancete i jutike iz kvasine, krenili smo svak svojin puten, ja u obotnice, a konpanjon u ribe, sve s kraja, jedino se tako moglo.

Ja san osta do dvi ure i uvatija tri obotnice. Kad san se štufa, a i dobro ožednija, vratija san se na brod. A njega nikad nazad. Poteke san i ogladnija, počeja mislit šta ćemo sparićat za večeru. Sinoć smo frigali lignje, jutros usuvo, pancete, a šta'š večeras.

Doša je kad se je smračilo s jednon oradon, kako je on reka, more bit da je imala teke jače od po kila. – Daj ti nju amo, eto nan večere – reka san. Nije mu bilo baš milo, jedva san mu izvuka iz ruke. Nije davno uvatija, pa mu je bilo ža oma se š njon rastat.

Kad san je za dvaset minuta leša, pita san ga: – Ti si je uvatija, biraj: oš glavu ili do repa. A on, još uvik mrvu dišperan radi zle sudbe njegove jubimice, odgovorija: – Daj šta oš! Tako ga je dopala polovica s glavon, poštiva san zakon – ribaru glava.

Ulija kvasinu umisto uja

Dok smo rastirali stol na krmi, već se je skroz smrklo. Zato san, a kako i priliči za skoro svečanu večeru s vrhunskon ribon, umisto bunbete ispod krova natkabine, upalija šteriku. – Donesi uje i poškropi po ribi – zapovidija san mu – ja ću dotle metnit pijate, pinjure i izrizat kruv.

Posluša me je, još uvik priko voje, a boje bi bilo da nije, umisto uja donija je i ulija kvasinu po ribi. – To si učinija meni za dišpet – skoro san viknija na njega. – Nisan, nako mi .... – zakleja se je kako ja ode neću reć, jerbo samo on može raspolagat s onin šta mu je najdraže. Vidija san da ne laže, osta je i on cili incukan. Još je pomalo drćavin glason doda: – Ti si kriv, škuro je, nisan vidija.

Ćapa san brzo teću, metnija na nju poklopac, nije bilo vrimena za tražit pašabrodu po brodu i priko bande broda izlija čorbu od kvasine u more. Unda san oša po uje, nanovo posolija i zaujija šokiranu oradu.

I šta ću van daje reć, naravski, poili smo oradu, ne zato šta smo ogladnili, nego zato šta je to bila najboja lešada koju san ikad poija. Zato dan-danas, kad me niko ne gleda, škronen mrvu kvasine u lešadu, prije nego dođe red na pravo maslinovo uje. Ali nije to do kvasine, nego do ribe. Kad je prava riba, moš kako oš. Kad je uvatiš, a nemaš teće, moš je skuvat i u onome šta stoji ispod koćete.

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK