OBJAVA: 18.03.2018, 10:05h   •   IZMJENA: 22.03.2018, 09:01h   komentara   •     ISPIŠI

'Šibenska mišanca' Gojka Huljeva

Sritno rebanbija: Po gradu điraju šotobraco, dikod i zagrjeni. On joj kupuje cviće, više se ne srami proći pojanon s buketon u ruci.

U novoj priči iz 'Šibenske mišance' Gojko Huljev piše o starom šibenskom izrazu 'rebambiti', kojeg još malo tko od mladih ljudi koristi u svakodnevnom govoru.


  Arhiva Sritno rebanbija: Po gradu điraju šotobraco, dikod i zagrjeni. On joj kupuje cviće, više se ne srami proći pojanon s buketon u ruci.
PIŠE Gojko Huljev
18.03.2018, 10:05h

Na prvu svi će reć: – A ludoga čovika! Kako niko more bit sritan ako je rebanbija. Umisto da plače, tuče glavon u zid, on se fali, raduje i u tomen uživa.

Kako iđu godine, minjaju stolića, rič rebanbija se u Šibeniku sve manje duperaje, čuje. Mlađi svit bi'će i ne zna šta san timen tija reć. Ma kad se ota rič rastavi na dva dila: re i banbija, unda je lako šestit.

Re je u cilon svitu vraćanje, povratak, a banbija je od banbino. Otu rič smo dobili u dotu od naših prikomorskih susida, od vrimena kad su bacili oko na naše lipote. Dunkve, i ova je njiova, rič banbino znači dite, dičačić.

Finalmente, evo još jedne od susida, daje je lako. Rebanbiti po šibenski je: poditinjiti, dati se u ditinjstvo. More se to isto reć grubo, berekinski: ide samo kašice, vratija se u pelene, čini poda se. Ako je išlo i daje – ne dogodilo se – do možđana, pameti, unda će oni koji ih ne volu, reći još i gore: oša na mufu, oša na kvasinu, prosvira, poberlavija, skrenija, maka se, tuknija se, nije više svoj, ne zna kako se zove. A šta'š, ima i takvih među nama, brez dlake na jeziku, brez i mrvu samilosti.

Kolega, kompanjon, prijatej

Srićon za mene, ja san, pari mi se, daleko od svega ovoga. Ja san rebanbija na drugi mot. Oni kojima za to mogu zafalit su moja dica, sin i ćer. Oni su mi darovali četiri unuka, svaki po dvoje. Oni su me učinili didon i timen me vratili u ditinjstvo.

Jerbo, kad bi me dopalo čuvat ih ili kad bi došli u vižitu babi i didu, tribalo ih je zabavit, igrat se š njima. A da bi oni u tomen guštali, mora san i ja biti dite, vratit se s pričon i igron u svoje ditinjstvo. Skalat se na pod, vajat po zemji, puzat, tepati i gakati njiovin jezikon, dikod i zapivati.

Ono šta su najviše volili, bilo je kad bi in pravija igračke od drveta i kartuna, kakve san sebi radija u ditinjstvu. Najveća nagrada za to mi je šta oni, a i njiovi rođaci i prijateji, više volu ote igračke, nego one kupjene od plastike koje se radu u velikin tvornicama. Od nji nisan tražija da mi za to reču fala. Dovojno je da me u nikin igrama zovu – kolega, u drugin – konpanjon, a najviše i meni najdraže – prijatej.

Zato ne mislin puno šta će biti daje. Celer vrimena, moj ka i svačiji, vrti se brez pristanka i po danu i po noći. Od četiri unuka tri su naresla, osta je još najmlađi s kojin ću, dok i on ne stasa u momčića, diliti svoje drugo ditinjstvo. Daje kako bude, more se i u starosti uživati.

Ništa masno, ništa slano, sve lešo

Ko ima sriće pa ne porebanbi na grubi mot, čeka ga lipi i leđeri starački život, baška kad je njegova parona još u snazi. Unda se lako dogodi da među njima nanovo bukne mladenačka jubav. Postanu romantični, nigdi ne iđu jedan brez drugoga. Po gradu điraju uvik šotobraco, pačen dikod i zagrjeni, niki se perfin držu i za rukice. On joj kupuje cviće, više se ne srami proć priko Pojane s buketon u ruci.

Pazu jedan na drugog ka na kapju rose na dlanu. Živu po strogin regulama, znajući šta će ist sedan dana unaprid. Sve od spize miru u dekima; obid, večera in je svaki dan u istu uru. Ništa masno, ništa slano, sve lešo, po ricetama koje su in priporučili likari.

Zdravje in je na prvo misto. Svaku uru pipaju pulac, dvaput na dan miru tlak, redno se vagaju. Do obida po strogon redu piju pirule, biližu di ih probada, štipa, guši. Ne izlazu vanka kad je vruće, kad je zimi šoto deset gradi, a kroz cilu godinu ako puše jugo. Nigdi ne iđu iz grada jerbo ne daj bože da ih zaboli negdi di nije za pet minuta Hitna, bolnica, njiov likar.

Fritule, kroštule, paradižot, zavajon

Do daske štuju državu i sve nježine organe. Po njima ne bi tribali ni sudovi, ni porezni organi, carina, policija. Jedino ne bi mogli brez oni šta in isplaćuju penzije i banaka, ako šolde ne držu u štramcu. Plaćaju sve račune do petoga u misecu čin in sidne penzija.

Popodne dok piju kafu, ako in i to likar nije zabranija, pribiru po sićanjima iz svog lipog života u ditinjstvu, mladosti. Unda in je sve bilo u valceru, sritno, puno godimenata, brez preše, brez barufe, brez kolpavanja. A o spizi šta'š i govorit. Je da je uvik u pijatu falija koji bokun, ali sve bi to refali za blagdane. Još i dan danas ćutu u ustima slador cukarina, fritula, kroštula, paradižota, zavajona, karitula, pašata u Turke. Muški više nego ženske sićaju se slasti trišanja, arbakokula, grozja, koje bi poili u tarašu.

Vako ili nako, vraćanje u ditinjstvo ne moš nikako priskočit. Koliko u tomen ima lipote teško je reć. Mladima sigurno ne izgleda bajno, a stariji, ako in rebanbivanje nije uletilo od bolesti, reći će da in nikad nije bilo lipše, samo da šta duje dura.

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK