OBJAVA: 16.04.2017, 11:32h   •   IZMJENA: 21.04.2017, 09:28h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca

Tinel na Staron pazaru: O životu Šibenčana kad nije bilo televizije, interneta i šoping centara

Kroničar Šibenika i njegovih građana Gojko Huljev koji je o Krešimirovom gradu i svojim sjećanjima na djetinjstvo na Poljani, Gorici, Maloj loži i doživljajima na moru već izdao dvije knjige, u novoj kolumni piše kako je u njegovom djetinjstvu izgledao život na Starom pazaru.


PIŠE Gojko Huljev
16.04.2017, 11:32h

Na redu je četvrti đir. Kalete i placi koje san proša u prva tri đira nisu se puno prominile, pa mi nije bilo teško sitit se kako je bilo prije po vika, a timen ni sitit se svita koji je u njima živija. Ovi put san odlučija sa štartne pozicije, iz Grgura Ninskog, krenit u buru, izać na Stari Pazar, ako ćemo lagat. To mogu samo stisnutih očiju, a otvorenih danas mogu izać na – eto, ne znan kako bi ga nazva. Aj nek bude lipi moderni plac s puno zidova i zidića saziđani od kamenih ploča i blokova, sve u savršenoj škvari, koje nisu klesane puntarijolima i škarpelima. Ne vidu se fuge, nema malte ni cimenta. Na više mista dignute su kolone na kojima su složene grede. Ne znan jesu li to odrine ili zamina za briste koji su prije za litnji žega činili lad. Srića, ostala je stara česma, koju su mrvu primodernali, ali se čejade more ka i prije napit, oprat ruke. Triba pofalit i vašku u donjen dilu, nije da od nje ima kakva korist, ali lipo je viti. Primodernane su i obnovjene dvi-tri kuće, ali ne puno. Prominjene su ponistre, škure, stavjen novi inkarat, piturane su.

Ali šta vridi, malo je viti svita, ka ni u mojoj kaleti, zatvorene su škure, ne suši se roba po ponistrama. Ne igraju se dica isprid portuna, niko ne vozi karić, romobil, gura kolo, a mista koliko oš. Ako i ima koje dite, teško da je čulo za: kolo, kolo i šulanca, jarče kokodarče, žmirale, balarinu, čiji je najlipši kip; igre koje su se u moje vrime igrale. Sićan se litnji večeri, kad bi sunce zamaklo i smanjila se žega, stariji bi svit izaša isprid svojih kuća. Donili bi škanjeliće, tamburine ili samo komad kartuna, sili na svoje misto, odmarali, ćakulali, pazili na dicu koja su lulatala okolo.

Botuni, šuštine, šigurece

Ujutro je parilo da je cili grad doša na pazar. Na drvenin bancima koji su bili u dva, a negdi i u tri reda, bilo je najviše verdure: zeja, špinjače, salate, kumpira, kapule, sve prima stađunu. Na drugo misto: mliko, pujina, sir, uje, kvasina; zimi suvo meso, kulenice. Vina nije bilo jerbo je okolo bilo toverni koliko oš. Tamo si moga kupit za u kuću, ili sist na banak, poist suvi kolač, slanu srdelu, pomidoru, popit kvarat, a ako je pasalo, tražit i repete. Ujutro je to radija više svit iz okolice, koji je u grad doša po poslu, a Šibenčani popodne, pridvečer.

Voća nije bilo ni ublizu ka danas, baška u zimu. U lito je najviše bilo trišanja, višanja, smokava: petrovke, laštrice, skradinke, zimjake, crne. Šljive crne, bile i poznate žirjanske. Iz Ravni kotara dolazili su čentruni, cate. Bile su to velike rpe, oni koji su ih prodavali bili su uvik atento, jerbo je svako malo koji mulac prova ukrest koji čentrun ili catu. U jesen, osin grožđa, još se moglo nać oskoruša, šipaka, fafarinki, smričaka, ranije i murava.

Na dva-tri banka, kroz cilu godinu, nudile su se svakojake zogatule: iglice svi vela, rokeli s koncima, botuni, šuštine, šigurece, špange, češji. To za ženske, muški su mogli nać fajercake, kremenje, cigaline, lule, a posakrito i kartine za motat duvan.

Prid Božić i Novu godinu u gornjem dilu pazara prodavale su se žive tuke, pivci, pulastri. Svit koji je kupova obamira je beštije, popizentava ih, pipa jesu li debele, pogađa se za cinu. Ko nije ima šoldi, nudija je kakvu polovnu robu. Oni koji su prodavali, kad im ne bi išlo na pazaru, sa svojin tukama išli su po kućama. Umisto za šolde pogađali su se za kapote, jakete, gaće, postole. Na Staron pazaru mesa se nije moglo kupit. Najviše bikarija, kako su se unda zvale mesnice, bilo je oko Male lože i na Dobriću.

Kad se je bumbilo priko mire

Dok nisan krenija u školi, svaki dan san iša za materon koja je činila spizu na Staron pazaru. Kad san poresta, kad san se po gradu počeja skitat sam, unda san zna, posli škole, oko podneva obać pazar. Jerbo, dok škovacini ne bi sve očistili, ispod banaka mogla se je nać koja banica, sitni šoldi koji su kome ispali iz takujina. Izvištija san se, a nisan u tomen bija jedini, s bokunon žice iz konala koji su bili zatvoreni goždenin rešetkama, izvuć koji dinar. Kad bi skupija obilatije, oma bi u Turke, tako smo zvali pašticerije, oša kupit koji slatkiš: zacukrenu jabuku, komad mendulata, šanpitu ili baklavu, liti đelat. Popodne svita malo i ništa, po cesti ritko koje auto, više je bilo karova i karijola. Zato niko nije mora strahovat za dicu, koja bi se slobodno igrala oko banaka, po zidićima od vrva do dna.

Pridvečer, uz matere i babe, ako ne bi svršili u toverni, iz kuća bi izašli i stariji muški. Oni bi našli zabavu u kartama, šahu, trilji. Za većinu svita Stari pazar bija je zamina za kino, teatar, za tinel koji u svojin kućama nisu imali. Kako su in kuće, stanovi, zbog uskih kaleta bili skroz ublizo, živili su ka velike obiteji. Svi su sve znali jedni o drugima, puno toga su među se dilili, jedan drugome pomagali. Bilo je jubavi, ma i karanja, pisme i beštimji, dikod i čupanja za kosu, a kad se je bumbilo priko mire, letile su i šake. Ali većinon je to kako došlo, tako i ošlo.

Najviše sloge bilo je kad bi gradon prima svetoj Ani iša sprovod. Ako niko nije čuja glas, ili nije vidija šonetu, svi bi čuli glazbu koja bi pridvodila tužnu povorku. Unda bi izašli iz svoji kuća i stali uz cestu ili gledali sa svojih ponistara. Ženske bi se prikrižile kad bi proša križ, kapsa, kanila bi koja suza, a muški skidali kape i klobuke. Svi bi zaboravili ono šta ne vaja, oni koji nisu među se govorili stali bi jedan uz drugoga, pomirili se. Svako malo čulo bi se: – Ko je sad na redu?

Marko zvani Lule i Vlade zvani Muto

U kućama oko pazara živilo je puno svita. Ja san ih skoro sve zna, boje one iz kuća u kojima je bilo dice koja su po godinama bili s menon ublizo. Počet ću ozgor prima doli, prije s onima koji su imali kuće na samon pazaru: Jurasi, Morići, Bašići, Kunčići, Prebande, Laganovići, Kapitanovići, Konjevode, Rontići, Cincini, Milete. S druge strane, priko ceste, sićan se: Paraća, Barbaća, Čelara, Dunkića, Suša, Šaraca, Radetića, Cvitanovića, Goreta. U velikoj, za ono vrime modernoj kući koja isto gleda na pazar, a s kojon počinje Miminac, živili su većinom ugledni građani: doktor Smolčić, poslin i doktor Merlak, pa Baranovići, Žaje. Još i jedni mrvu manje ugledni, ali po nikin stvarima poznatiji, Bračići. Ode mislin na dvojicu od tri sina: Marka zvanog Lule i Vladu zvanog Muto. Marko Lule bija je puno duhovit, more bit najveći zafrkant u gradu, ali nije samo to. Mećalo ga se skupa s Todoron i Bojon među najjače Šibenčane. Muto je bija skroz gluv, a bavija se je cili život lovon i uzgojen tića, boje reć tica pivačica. Ima je punu kuću keba, kažu da je zna za svakog tića kako piva.

Za sitit se svega ovoga nisan mora učinit niti jedan korak. Bilo je dosta samo sist na lipu kamenu šentadu, otamo bi vidija cili plac, a zatvoreni očiju i cili Stari pazar. Ali starijen čoviku nije pametno sist na stinu ni usrid lita, a sobon nisan ponija nikakvo podguzalo. Dvaset koraka koje san učinija ne more se nazvat điron, zato iđen daje, prima svetom Duvu. Tamo su živili Tome i Fonzi, koji su s menon išli u osnovnu školu i bili mi i ostali najboji prijateji i za cili život. I šta ću van daje reć, zbog nji dvoje, zbog malog smišnog placa isprid crkve, ne znan di san ka dite više bija: u Grgura Ninskog, na Maloj loži ili isprid svetog Duva. I tamo sam zna skoro sve koji su u kućama okolo živili: Milete i Skoke, ka prvo, Keđe, Matošine, Labure, Lambaše, Jovanoviće, Vatavuke, Zeniće, Antunce. Mrvu daje, u Tršćanskoj još jedne Milete, Domiće, Bumbere, Cvitanoviće, Sabionije, Kesiće, Alekse.

U ovon điru nije bilo velikog odanja, ali san puno puta mora zastat, jerbo san na Staron pazaru i oko svetog Duva puno toga doživija. Zato je i puno sićanja, sićanja u kojima san vidija puno dragog svita. Sad na kraju, ne znan je li bilo pametno proć ovi đir jerbo je puno svita ošlo zauvik, među njima i niki meni najdraži, pa me je malo stislo u grlu. To se, na nesriću, ne more prominit. Tišin se da ih nisan zaboravija, a oni koji ih nisu znali, sad znaju da su postojali, da su bili dija povisti našega lipoga grada. Zato, na samon kraju, još jedanput ću reć: – Živija mi Šibeniče, zauvik!

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK