OBJAVA: 13.05.2018, 09:50h   •   IZMJENA: 14.05.2018, 09:08h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

U staron dilu grada svak je ima svoje misto di bi pridanija poslin pižoleta

Litnje je popodne, pasala je peta ura, koje godine – ne sićan se. Nji troje sidu na zidiću pokraj Rontićeve pekare, a to je na Staron pazaru, tamo di počinje kaleta s kojon se s pazara more doć na plac isprid pravoslavne crkve. Na svo troje vidi se da su u najgore doba dana ubili oko i kako se po šibenski reče – bacili pižolet. A di'š posli obida, šta'š radit. Televiziju još nisu bili injžinjali, a radijo je malo ko ima. Priostalo je jedino zakveštat škure, da jara iz vanka ne ulazi u kuću i leć, zaspat u potu, pa kako ispade, piše Gojko Huljev u svojoj novoj 'Šibenskoj mišanci'.


  Ilustracija/Arhiva/ŠibenikIN U staron dilu grada svak je ima svoje misto di bi pridanija poslin pižoleta
PIŠE Gojko Huljev
13.05.2018, 09:50h

Tako je bilo i šnji troje. Još su jedva gledali, face su im bile podbule, grišpe na licu od tvrda kušina još se nisu poravnale. Svako malo bi glasno zivnuli, posli toga namištali vilice. Nisu oni u tomen bili jedini. Puno svita, baška u staron dilu grada, činili bi isto, svak je ima svoje misto di bi pridanija poslin pižoleta.

I šta će drugo, niko koje doša u Šibenik, rečimo iz Zagreba, kad ih vidi, nego reć: – Vidi ovih Dalmatinaca, teške lijenčine, neradnici, ne znaju šta bi od dosade. Samo pjevaju i žale kako je maslina neobrana, to im je himna. Pjevaju umjesto da odu u maslinike i poberu masline.

Jedanput je i mene uvatilo na tu bazu dok san bija na studije u Zagrebu. Profesor je prije ispita počeja o tomen kako smo mi iz Dalmacije linčine. Ja san na prvu sve begena, nisan mu se tija kontreštavat, mislija san samo na duju. Ali kad je priša miru, nisan moga primučat, pa san mu odgovorija: – Ako smo mi linčine, ko nan je sagradija kuće, kalete, katedrale, cile gradove, sve od stina. Ko nan je iskrčija krš, u kamenu posadija lozu i masline, ko je umisto nas tuka more i oceane. Još san, sve u dahu, nastavija: – Muke je napravit kuću od tikula, posadit lozu u debeloj zemji di nema nijednog pija, di je kamen ritkost ka zlato, di ribu moš uloviti u lokvi, di nikad nisi čuja za fortunale i nevere, potopjene brodove. Reka i osta živ i, šta je najvažnije, nisan pa ispit. Ma jopet mislin, ne triba jerbo kod nas dođu samo u lito, u mali vrimena ne moru sve vidit.

Tašelane trliš gaće

Tako i oti dan nisu vidili da je Duje, koji je među nji troje bija najstariji, cili dan gura karijolu, tražija triba li komen privest bagaje, valiže, kašete. Najprije s ferate koja na štaciju dolazi prije nego je svanulo, poslin s pruge koja na Mulo Krke akoštava oko sedme ure. Daje, po gradu, isprid butiga koje su prodavale mobiju, cimenat, mekinje. Za Šibenčane on je po poslu bija – fakin, a kaj bi drugo bil, rekli bi oni otprije.

Nisu znali da je njegov susid Cvitanović, zaboravija san mu ime, u tri ure ujutro utaka konja na kar i krenija prama Donjen poju. Tamo je na tri parcele ima više od dvi ijade loza koje je triba najprije popliviti, a poslin, prije nego krene maištral, i politi. To se je vidilo na tašelanin trliš gaćama, koje su cile bile pošpricane kapjicama galice i japnja.

Nisu vidili ni da je treći – Cincin – lučki radnik, prije šest uri doša u luku i do dvi ure pribacija ko zna koliko vrića brašna, pirinča, cukra. Tako do marende; poslin s lopaton punija baje s kokson i drugin rudama za Crnicu. Sve ono šta su prikooceanski brodovi dovozili iz cilog svita, prošlo je priko njegovi ruka.

Tako su nji troje svaki litnji dan, teško da bi koji priskočili. Isto tako nijedan dan ne bi priskočili počet njiove ćakule o tomen šta su obidovali i kako in je spiza pala na štumak.

Kita borića za opol

Duje je ima cipja na lešo, cipaj dobar, ali nije vajalo uje. Užeglo se pa mu se cilo vrime diže. Cvitanović se naija tikava na brudet, njemu se, da prostite, svako malo prdi. I dok je to spominja, jedan mu se omaka i dobro ih zakadija. Cincinu je parona sparićala falšu juvu od pomidora, za smok je š njon podilija mesni doručak iz važa, jedino mu je na kraju pasala bevanda.

Daje razgovor bi se poveja o tomen kakvo je di vino, koje su novitade u tovernama. Oti dan spomenuli kako je u Slavice bačva pri kraju, da je zato vino izvitrilo, boje tamo ne ić, dok ne pušti novo. U Zelenka na vratima visi kita od borića, tribalo bi provat opol, ali ko će otić dotamo.

A kako'š znat di je dobro vino ako nisi prova. Cincin je o tomen zna više: – Judi, ja ću van reći kako. Triba samo viti u koju tovernu iđu Skoče i njegova klapa. Ne ulazu oni tamo di vino ne vaja. Duje je priupita: – A koji je oti Skoče? Cincin je nastavija: – Š njin su ti Novak, Maly, Čala, Relja, Bogdanović i Kronja. Oni su se izvištili svirat brez ikakvih inštrumenata, samo s ustima. Lažen – doda je – jedini inštrumenat in je stol za kojin sidu, po njemu Skoče buba umisto po bubnju. Kad oni uvatu svirat, pari ka da svira Narodna glazba. Po tomen su postali čuveni, zovu ih svugdi.

Još je Cincin ima šta reć: – I šta se meni nikidan dogodilo. Krenija ja pridvečer prama Gorici u tovernu, kad jedanput čujen svira glazba, svira ka kad iđe sprovod. Ja se incuka, mislin koga vako kasno ukopaju, oće li uspit do mraka. Kad ono, ima san šta viti, isprid toverne puno svita, a unutra oni sviraju. Boje i to, promislija san, nego da se je koga ispratilo po mraku.

Ćaća nije zna koje godine san se rodija

Svi troje su niko vrime mučali, prvi je progovorija Cvitanović: – Onome ko je oša svejedno je koja je ura, njemu je noć pala čin je umra. Kad dođe ura za partit, ne gleda oni ozgor na reloj. Do'će i na nas red. Još je doda: – Koje si ti, Duje, godište? – Osandeset i šeste, iđe sedandeset i peta – procidija je Duje kroz zube. – Stariji si od mene dest godina, ja san devedeset i šeste – nadoveza se je Cvitanović. – A ti, Cincin?

– Ja san ima dest godina kad je počeja prvi rat. Tako je bilo po materinu, a ćaća je govorija da san bija mlađi, ali nije zna tačno koje godine san se rodija. – Ali – nastavija je Cincin – šta vridi da san ode među vama najmlađi, niko ne zna kad mu je red za ići.

– A jesmo li mogli o čemen drugon, nego o smrti – pobunija se je Duje kad je vidija koliko su mlađi od njega. Tija-ne tija, došlo mu je u glavu da je među nji troje on prvi na lištri.

– Dobro i govoriš – privatija je Cvitanović – boje je govorit o mladosti nego o starosti. Evo, ja jedva čekan mlado vino. Loza mi se dobro drži, zdravo je, nema luga ni peronošpere.

Duje i Cincin nisu imali poja pa o tomen nisu imali puno reći. Zato je Cincin samo mudro zaključija: – Peronošpera je smrt za lozu. Šta je rak za čovika, to je peronošpera za lozu! – Jezik prigriza – uletija je Duje – ti jopet o smrti.

Nije to ni reka kad se iz pravca Vanjskoga začula glazba, svirala je posmrtnu koračnicu.

– Ovo nisu Skočini – jedva je izustija Duje.

Posli toga svi su zamučali, a glazba je bila sve glasnija. Kad je sprovod doša u raz kazališta, svi troje su se digli i polako došli do ceste jerbo nije se smilo ostat sidit dok je sprovod prolazija. Svit koji je iša svojin puten, sta je, muški su skinili kape, a ženske se prikrižile. Na kućama povr Šarine pekare otvarale su se ponistre, matere i dica kojima se nije izlazilo na ulicu mučki su gledali još jednu sprovodnu povorku koja je polako napridovala prama Svetoj Ani. Kad je sprovod proša, svo troje su izgubili voju za ćakulu, brez riči ošli su svak svojon kući.

Nije prošlo puno, partili su i oni, sve ublizo, jedan za drugin. I ja san bija među onima koji su na Staron pazaru stali uz cestu, i tako svu trojicu ispratili na zadnju đitu.

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK