Šibenski novinar Ivo Jakovljević, s dugogodišnjem stažem u Novom listu, ustupio nam je 'Veliki rječnik šibenskih riči' koje je godinama skupljao kako ne bi otišle u zaborav, a sadrži preko 2700 riječi i fraza.
Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti, piše u uvodu Jakovljević.
O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su samo naške, šibenske.
Pipita – usitno karirana pamučna tkanina, dobra je za od nje sašivati veštu u jednon komadu, za po kući i po vrtlu; kad zaladi, dosta je gori, priko leđa, metniti koji stari džemper oli grezziju, debju jaketu
Pipitula – kokošja bolest, od koje je kokoše vatala krepajica, pa in je tribalo zakreniti vraton
Piplica – laganija ženska; bilo ih je u svoje vrime i po tovernama, di su našin starima znale siditi na kolinima, pa se svako malo namištati i primištati
Pipljati – pribirati po tećama, po butigama oli po bancima na pazaru, a ništa ne kupiti (pa čuti od prodavača i koju ružnu rič)
Pir – Klaićev rječnik stranih riječi ne spominje porijeklo ove naše riči, nego kaže da je na turskon to bija ili starješina kojeg derviškog reda, ili starješina esnafa (obrtničkog ceha); ma, niti tomen dervišu, niti prvome u cehu nikad ništa nije falilo, pa su mogli po vazdan pirovati. More biti da i zato mi u pirovanju vidimo samo feštu poslin vinčanja, pa i zabavu koja se u čovikovu životu malo kad dogodi još koji put. Za mladence je pirovanje odvaik bija teški posal, štrapac, i lipo in je bilo tek kad su ga gledali unazad, poizdajega. Pirovati je bilo lipo - a šta ćemo kasti - za daljnju rodbinu, konšije, prijateje i sav ostali kurjožast svit, a više nego svima njima za gladne i žedne. Jedni bi se na pirovima natukli na licu mista, a drugi bi dosta toga ponili u kartu, kući.
Pirinač – po turski, riža (koja je kod nas došla od Venecije, pa šnjon i nježino ime); rič pirinač u Šibeniku je najpopularnija bila vanka grada, u Varošu, na Škopincu i na Plišcu
Pirja – lijevak, za prilivati iz veće u manju
Pirkati – to čini vitrić, koji - ka i bava - samo pirka
Pirula – tableta
Pišakan – trava iz mišance, po kojoj pasi pišaju
Pišaprešto – butiga, šlic na muškin gaćama (brže se otvara, nego kad je butiga na botune)
Pišarjola – vrčina u koju se pušta voda, a i kantun u koji se čini isto, pa da poslin drugima odumidaje pod noson
Piškotin – tisto od brašna i vode, sa zeru kvasa i soli, pa tren zapečeno; more se otapati u justima, a more se sekundu umočiti u bilu kafu, oli - ko ima zube - gristi ka keks
Pišpaj – frigana lepinja; tisto od brašna, vode i kvasa, sa žlicon maslinova uja, zrnon soli i kockon cukra, pa se razvaja lazanjuron, oblikuje ka krug i friga u vrilon uju; poslin se pospe s teke cukra i uživa. Zna to biti i drugo ime za triščetinu, koju se kome prilipi s live oli desne, oli i s live i s desne bande, oli samo iza uv
