SADA ČITATE
Eutanazija – kako donijeti tu tešku odluku?
          OBJAVA: 08.05.2013, 13:08h   •   IZMJENA: 08.05.2013, 13:18h   komentara   •     ISPIŠI

Pas&mater

Eutanazija – kako donijeti tu tešku odluku?


PIŠE Nikolina Karan
08.05.2013, 13:08h

Daje znakove života, ali vidim da joj ide sve teže i teže. I sve te boljke koje ima, nekako mi se čini da je njoj to previše. I onda dolazi trenutak odluke, trenutak vaganja. Pustit je pa dok traje traje, ili je riješit muka.

 

 

 

Postoji jedna pasja bakica, moja omiljena krajjica, stara debela gospoja, svima nama draga starica Lily. To je moj pas, moja kuja, moje drago četveronožno biće. Posebna je, u biti cila njena životna priča je posebna. Pomalo tužna, ma skroz tužna, ali s happy endom.  Ona je isto slučaj ljudskog... ma ne znam kako to uopće nazvat, najpristojnije je napisat da je to djelo ljudskog kretenizma.

Naime, ona je bila omiljeni kućni ljubimac jednoj obitelji i živila je s njima u stanu nekih pet godina. I onda se dogodio trenutak njihove nepažnje i malena je ostala skotna. Njihovo rješenje je bilo da usred noći je zavežu za auto gospođi koja je bila poznata po tome da se brine o napuštenim psima, da ih skuplja sa ulice i o svom trošku i u svom domu se brine o njima. I tako ti jedno jutro kreneš na posal i dočeka te skotna kuja zavezana za tvoje auto. Pa kažu neki da je život dar, a ona je dobila devet malih darova, ali ne s neba, nego od životinjskih zločinaca.  Štenci su udomljeni, ali mama nije. Nakon toga njezin život je bija sve samo ne lip i ugodan.

Godinama je živila u kavezu metar za metar, jela splačine, stare bureke i krafne, a šetala je nikad. Njeno zavijanje paralo mi je srce. Svima nam je bila bolna točka. Naša kraljica. Srce mi je puklo kad sam je vidila zametenu u onom snigu, onoj mećavi koja nas je sve oduzela, nju pogotovo. Bila je pri samom kraju, ugibala je, njena agonija je bila nepodnošljiva. Odnila san je kući, neka beštija umre kako Bog zapovida. Ko bi reko, čudo da se desi i naša Ljilja sve mostove prošlosti poruši, i u novom domu sa novim prijateljima osvane ko mali, zdepasti curetak. Njena preobrazba je bila impresivna.

Kuja koja nije mogla hodat je protrčala, pogotovo za kujama koje su se motale oko njenih novih dečkića, Fida i Lule. Kuja koja je znala samo tužno tuliti, prolajala je, promahala repom i počela me gledati onim svojim okama. Ash te oke, obaraju. Pokušavam naći riči kojima bi vam, mogla opisati taj njen pogled, ali ne mogu. Ljubav i zahvalnost su premalene riči. Čim je pogledam ona se okrene na leđa i govori mi da je mazim, da je češkam, jer ja živim za to, živim da budem dio tebe i tvog života, onog novog kojeg si mi ti pružila. Moram priznat, taj njezin novi život je sad stvarno super. Ona van lipo jede, pije, leži, šeta, mazi se i ima redovan kozmetički tretman. Najlipša je friško okupana. S obzirom da nije za duge šetnje, liti kad mi idemo na more njoj napunim plastični bazen na teraci i ona se lipo brčka. Prije neki dan jedna moja neoprezna susjeda joj autom prišla priko šape. Šepala je pa san je odvela kod veterinara.

Napravili smo temeljit pregled. Ima ogroman tumor na njušci koji joj je poija skoro cilu čeljust, displazija kukova, kosti su se sve već poprilično iskrivile i oslabile, i još par tumora na cikama i bedrima. Uglavnom, sva je u raspadajućem stanju. Dali smo joj antibiotike i sada se osjeća malo bolje. Ali ona je bolestan pas, star i nemoćan. I dalje ona šeta, ali puno manje, uglavnom leži. Kad me vidi, maše repom, veseli mi se. Daje znakove života, ali vidim da joj ide sve teže i teže. I sve te boljke koje ima, nekako mi se čini da je njoj to previše. I onda dolazi trenutak odluke, trenutak vaganja. Pustit je pa dok traje traje, ili je riješit muka.

Problem je šta oni ne mogu govoriti, uvik smo sritni šta ne mogu govorit jer nam je dosta ljudskih ćakula, pa se spasiš kad si sa stvorenjem koje ne govori, ne gnjavi, i onda u ovim situacijama poželiš da govore. Poželiš da ti kažu da ih pustiš, da ih uspavaš, da im olakšaš sve, ili ti kažu da oni mogu još, da žele još malo ostati s tobom. Ponekad smo sebični pa svaki njihov življi pokret nam je opravdanje zašto da ne učinimo to.

Ne znam, teško mi je odlučiti, danima je promatram, pokušavam iz nje izvući odluku. Ne želim da se muči, da je boli, da pati, samo bi tila da joj je lipo i da je sritna, a mogu li to saznati iz njenog povremenog mahanja repom?  Kad gledam nečijeg tuđeg psa uvik kažem da ga uspava, da mu olakša muke, da ne bude sebičan i da ne misli na sebe, nego na njega ili nju. To je ono humano u meni, ono racionalno.

Ali sada prevladava ono emotivno u meni, ono šta nema nikakve veze sa racionalnim. I onda si u banani. Nekima je zadovoljstvo imati vlast nad nečijim životom i odlučivat o njemu, a ja sam se sad našla pred najtežom odlukom u životu. Odlukom koju ne želim doniti ja, želim da se ona sama donese. Mislim da ću je pustiti, bar još neko vrime, da uživa s dečkima, da mi  ih čuva, bar iz prikrajka. I kad bolje razmislim, toliko smo se zbližile u ove dvi godine da će ona sigurno naći način kako da mi kaže da je vrime ili će jednostavno sama otići.

 

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK