SADA ČITATE
FOTO Sarajevo, grad raje i paščadi
KLJUČNE RIJEČI
Pas&mater
pas 6 mater
          OBJAVA: 13.11.2013, 12:20h   •   IZMJENA: 13.11.2013, 12:48h   komentara   •     ISPIŠI

Pas&mater

FOTO Sarajevo, grad raje i paščadi


PIŠE Nikolina Karan
13.11.2013, 12:20h

Ovo će biti turističko pasja kolumna. Za sve one koji ne znaju, ja san vam rođena Sarajka, glavom, bradom i ćevapom. Živila sam tako do svoje desete godine, sve do zadnjeg momenta normalnog života tamo. A onda san morala bižati, a to je stvarno bila avantura.

 

 

 

Što se kaže, bija nam je to zadnji voz, posli toga izlazilo se svakako i nikako iz Sarajeva. Ja u rukama nosim bebu ćelavicu i u ruksaku njezinu robicu, brat Comodore 64, a majka kufer s našim stvarima, i biž. Ni sama ne znam kako smo živu glavu izvukli u Mostaru, padale oko nas kiše i kiše raznih ubilačkih letećih stvarčica.

Ali, eto, neko nas je čuva odogzo pa smo nakon par dana stigli na odredište, materinu rodnu grudu, Šibenik. I sad san tu, 20 godina nakon, tlačin vas s moji pričicama o psima i mačkama, šta ti je život. Tih prvih 10 godina života bilo mi je i najlipših, svaka uspomena života tamo urezana mi je u sjećanje do najsitnijeg detalja, svaki osjećaj, i svaki miris mi je još uvik tu. Sva ta divota življenja je naglo prekinuta onom igrom koji odrasli nazivaju rat. Nikad tu igru nisan volila, niti ću je igrati, premda ja isto danas spadam u odrasle.

Samo spadam, ja san još uvik dite koje se uvik vraća svom gradu, najvoljenijem, vraćam se onim igrama, mirisima, osjećajima i čokoladnoj rijeci Miljacki. Vraćam se ćevapima s kapulom i jogurtom(ne sramotite se traženjem ajvara), pitama i bureku od mesa(samo je jedan burek), đamijama i katoličkim crkvama, muslimanima i hrvatima, obnovljenim i još uvik srušenim zgradama, Inat kući i Bibanu, Delikatesnoj radnji, Barhani i Kriterijumu, Tunelu spasa i Barama( sa Bara se niko ne vraća, pa tako ni moj ćaća) i onoj Bašćaršiji i Sebilj česmi, svemu tome se vraćam a ponajviše onoj duši Sarajevskoj i njegovom najvećem blagu a to je raja iz Sarajeva koja uvik ima fildžan viška.

Ovaj put sam povela još njih šestero sa sobom, ekipa iz snova. Pojili smo i popili sve što se pojist i popit može, sve pite i ćevape probali a u Barhani sve rakije degustirali, ne pitajte broja. Ličili se Begovom čorbom i uštipcima kod Bibana. Zabava je bila na vrhuncu, smijeha nam nije falilo. Čak smo i po Bosanski počeli da pričamo pa nam čiko u taksiju reko da smo se bome brzo i pravo prilagodili. Ne mogu da se sjetim šta nam je čiko reka ko navija za Želju a ko za Sarajevo, znam samo da je moj babo bija zagrižen za Želju, pa tako i ja. Možeš da kupiš tamo i finog rahat lokuma, ćevapa, kajmaka, pečenice i jeftinog duvana, pa sve fino da nosiš doma. Ali to jedino ako imaš šarmantnog šofera ko mi našeg Maria pa te barba ili čiko na carini ne pita ništa. Pa fino kupiš Drine i pušiš ko čoek. A ima tamo i pasa, ma ima ih more, ljudi moji. Svakakvih, velikih, malih, mužjaka, ženki a i štenaca. Pa tako šetaš a ono u parku njih 6-7 leži razvaljeni na suncu i boli ih uvo za sve referendume ovog svita. Šalu na stranu, stvarno ih ima i prekoviše.

Najveći problem je taj šta su počeli da se skupljaju u čopore i napadaju, postaju agresivni prema ljudima. Dobra stvar u svemu tome je da su od prošle godine počele sterilizacije kuja tako da sve više ih viđaš s nekom crvenom mašnicom na uhu, to nekakva oznaka, jelte. Pitali smo čiku taksistu i onjima malo. Kaže on da se ljudi stvarno fino ponašaju prema njima(iznimki uvik ima, naravno), da su se navikli na suživot i da ih niko ne maltretira, ali eto problema ipak ima, to njihovo čoporativno nepovjerenje i napadanje. Kako je krenila akcija besplatne sterilizacije tako se nadaju da će se situacija kroz par godina poboljšati. Priznajem, da živim tamo, sigurna sam da ne bi imala 2 psa, imala bi ih 42, garant. Teška srca sam ih gledala, priznajem, često sam okrićala glavu na drugu stranu. Ma koliko god je okrećila, izviru sa svake strane, stvarno ih je masu. Dok se voziš autom, svako malo čuješ PAZI; jer šetaju se oni svukuda, njihov je ciili svit, cila Bašćaršija, cilo Sarajevo.

A bome i Travnik. Sidimo na ćevapima u Harija, kad ono kolona, njih 5-6, laganini s noge na nogu, i njih dvi s crvenom mašnicom na uhu. Kad to vidim, odma mi je nekako lakše, bar znaš da se nešto poduzima, da nada nekakva ipak postoji. Da ne zaboravim, i ljudima je tamo teško, ali oni sa svojim duhom sve to nekako puno lakše i sa smiješkom podnose, kako ljudi tako i psi. Pa eto, moj savjet vam je da odete tamo, malo se najedete, zabavite, odmorite a možda vam dopuste da privezete koje pseto priko grane, ako se slučajno zaljubite u jednog od njih, a sigurna sam da hoćete. Meni ih se par urizalo u sjećanje, pogotovo ona dva u parkiću blizu Narodnog pozorišta. Mašala.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK