OBJAVA: 18.12.2013, 10:04h   •   IZMJENA: 18.12.2013, 10:07h   komentara   •     ISPIŠI

Pas&mater

Godišnja inventura u znaku Pepe

Godina nam je pri kraju, uspješna ili ne, sjećat ćemo je se sigurno, bar po nečemu, nekoj sitnici nama jako bitnoj. Sigurna sam da se u svačijem životu dogodilo nešto lipo, ružno, smišno, tužno. Najbitnije je sićati samo lipih stvari, ipak su one te koje nas drže na životu. U mom pseće ljudskom svijetu bilo je svega.


PIŠE Nikolina Karan
18.12.2013, 10:04h

Posla ko u priči, dragih, novih ljudi, a i pasa, izleta i šetnjica, dobrih i loših frizura, čak i ugriza (onaj za vrat mi se itekako uriza u sjećanje), udomljenih pasa i mačaka, kampiranja, kupanja i ludih izlazaka, dugih filmskih noći, razuzdanih rođendana, rolanja i borbe s kamenjima s časnim sestrama, sidenja na travi isprid Azimuta, dobrih svirki, kastracija i sterilizacija, pa čak i jedna najtužnija eutanazija, Lulina pačja avantura i Fidov bliski susret s konjem, položen vozački, sva ljubav i podrška ovog svita od strane moje obitelji i prijateljica, i spontana simpatija za kraj godine. Svega pomalo, reklo bi se. S obzirom na to da u mom svemiru predvladava onaj pseći svijet, jedan događaj bi istaknila, onaj koji me se najviše dojmija, koji mi se najviše uriza ne u pamćenje, već u osjetilne stanice.

To je bilo udomljenje moje Pepe, one divlje zviri koja me živaca koštala. Treći pas, neposlušni terijer, usrid sezone posla kad ne stignem disati a kamol se bakćat s njom. Priznajem, dogodila se noć u kojoj sam pukla, u kojoj sam tila zvat As eko, u kojoj sam tila vratom joj zavrnit, nisam više mogla, satrala me. Taj njezin neposluh, to njezino bižanje i ono kad me ne obadaje, kad me ne sluša, ma... Samo kad se sitim, naježim se. Ali onda dođe kući, legne, pogleda me i ja padam s nogu. To je bila ta kobna noć kad sam je tila ubit, evo, javno priznajem. Zovem Maju, bisna i ljuta drečim, ona me pokušava umirit i obećaje da ćemo napravit sve da bi se ona udomila. Dva pasa zaredom, dvi lude sestre terijerke, satrale me. I onda sutradan, prosvijetljenje. Neko to odozgo vidi sve...reko bi Đole. Neko mi se smilova i reka da se to pseto mora udomiti, inače neću ja na dobro. Ono kad psu želiš pružiti sve najbolje, a ona te prca, ona te ne ferma, sritna je jer te ima, ali...to je to, ona ima taj svoj karakter, pa se ti moš na trepavice popet, ali ne pomaže. I onda se pojavi moj spasitelj, nazove me i mrtvo ladno kaže da bi on udomija Pepu.

Šok i nevjerica, pitala san čovika MA JEL VI TO MENE SPRDATE????? Da on nju već neko vrime prati, bla bla bla, kad je možemo dobiti? Odma prijo, stižem. I tako je Pepa udomljena u Vodice kod je ne divne, nego predivne obitelji, njene nove obitelji. Kad sam je dovela i poželila da i mene udome. Nema onoga šta oni njoj nisu omogućili, sve šta je jednom psu potrebno, a ponajviše ljubavi i volje, koja je itekako potrebna za nju. Nije se ništa prominila, ostala je uvik ista, ali njihova upornost ne posustaje. Izmijenile smo poruke i poruke, detaljni opis Pepe i njenog života, pitanja za pomoć i savjete, kukanje na njezine nepodopštine i nestašluke, ljudi su na mukama s njom, ali u niti jednom trenutku nisu izgubili vjeru i nadu u njezino bolje sutra. U početku sam svaki dan strahovala kako će me nazvat i kazati kako je vraćuju, ali danas mi to ni ne pada na pamet, jer znam da neće.

Najjača mi je Zoranova izjava 'Nina, ja se samo nadam da će se ona smiriti za nekih par godina, barem malo, barem da mi dođe kad je zovem.' Haha, za par godina? Ti si moj idol, ti si spreman čekati par godina, ma ti si super. Ti si sve ono šta jedan pas može poželiti. I ja se više niti trenutka ne bojim za moju Pepu, znam da je u sigurnim rukama, rukama od povjerenja, znam da je izbjegla smrt od mojih ruku. Šalim se, malo crnog humora nikom ne škodi. Volim ja pase, svih vela, svih karaktera, uvuku mi se pod kožu ma kakvi god oni bili. U biti, uvik su od svih cura mene dopadali neki ludi psi, kad bolje razmislim. Da ne duljim, srce mi je ko kuća kad vidim novu happy fotku Pepe na fejsu, neki novi događaj s njom i kad primim dugu, dugu izvještajnu poruku, ja sam sretna. Ne samo zbog nje, nego i zbog sebe, jer mi je život obogaćen novim, zdravim, iskrenim, pravim ljudima, koji se žrtvuju za ludog, karakternog psa, i ustraju u njezinom odgoju i ne razmišljaju o odustajanju, za razliku od onih šta odustanu zbog jedne pišaline u dnevnom boravku ili dlake na majici.

Eto, ja sam rezimirala svoju godinu, za mene uspješnu jer sam je priživila i na kraju izlazim iz nje s osmijehom i vjerom u bolje sutra, a do tada uživajte mi, budite sretni i veseli, družite se i volite, grlite i ljubite, ludo provedite za doček i maknite ća od sebe mržnju, frustraciju i sve te neke loše stvari. I da, da ne bi zaboravila, dovdite pse redovito na frizuru da ih ne moram brijat i udomite koje pseto ako niste već. Ljubim vas.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK