OBJAVA: 01.11.2016, 09:47h   •   IZMJENA: 01.11.2016, 09:47h   komentara   •     ISPIŠI

Ultima partenca

Šta je, za nas Šibenčane, smrt


  Ilustracija/Arhiva Šta je, za nas Šibenčane, smrt
PIŠE Šibenik IN
01.11.2016, 09:47h

Ima li pod svin tin naškin šematorijima ijedne žive duše, oli su sve one, žive, povazdan s namin, da vako inšenpjani skroz ne zalutamo,a? Piše to šibenski novinar u mirovini, publicist i zaljubljenik u Šibeniku Ivo Jakovljević.

 

Oli, ajmo s ove bande, da bimo došli na isto, pa se priupitajmo: za šta nan vridi živiti? Jesu li to samo šoldi, slava, kupovanje, balambranje, opijanje, mržnja, zavist, tuča i pjačka? Oli jošter na svitu ima koje zrno jubavi, skromnosti i mira, priko kojih ćemo puštati najvišjin silama, da nan spasu dušu, kako bimo jopet, pivajući, mogli nazad.

Kad god nan dođu i Sisveti i Dušni dan, koje puno naših zovu Mrtvi dani, jedni kupuju cviće, drugi se jagmu za bakalar i favete di morte, a najveći broj nji i jedno, i drugo, i treće. Jedni iđu u crkve da bi se pomolili za sve pokojne, a drugi da bi svoje grišne duše priporučili na vrime, jerbo malo ko viruje da smo prija bili samo prašina, i da je sve ovo šta smo činili za svojeg zadnjeg života, bilo zaludu. Niko neće da od njega, poslin vakog života, kakav god da kome je, ostanu samo prašina i lug, koje vitar raznosi di on oće. Pa kad danas, poslin 950 lita, okad se pročulo za Šibenik, potegnemo šoto svega štriku: moremo li dosegniti ikakvi odgovor na to priteško pitanje - šta je za nas, prave Šibenčane, smrt?

Za razliku od cilog svita, di su se u potragi za odgovorima rađale velike religije i najdunbje filozofije, u Šibeniku se unazad ijadu lita nije oglasija niko, koji bi reka šta bi namin, Šibenčanima, mogla biti smrt. Jedino šta o smrtnon trenu zna kasti najveći broj našeg svita, to su riči žalovanja, od: "Šta moš. Nema nazad", do "Blažena ura, kad ga je diga."

Nije lako dokučiti, kako grad, koji je tolko pripatija u svojoj povisti, nije dospija o smrti kasti ni jednu jaču rič. Moglo bi se to protumačiti timen, šta je unazad tih ijadu lita u Šibeniku bilo više smrti nego života, pa se o smrti i nije imalo šta za kasti, nego da je vrag nosi i da svako čejade, kad mu mačka prileti isprid nogu, triput pjune. Sve do unazad dva stolića mrtvi, za koje se znalo di su pokopani i čiji su depožiti imali ime, mogli su se brojiti na prste jedne ruke. A jopet, kad su se na svetoj Ani počeli kopati judi po obitejskin grobnicama, pritiralo se u drugu bandu, pa in se počelo nositi cviće i prefin užgivati sviće, ka da u tin grebima i depožitima ima ičesa, osin prašine.

Spominjen smrt, kako je vidi većina našeg svita, a ne pravin diferencu između odlaska mladih i starih, poštenih i nepoštenih, pametnih i inberlanih, naših i njijovih, sritnih i inpegulanih, jerbo još virujen da je smrt - ka i sve u judskome životu - privid, kojemu mi ne moremo dokučiti kraj, i da se - triba li to ikomen dokaživati - tilo, ka stara jaketa, baca ća, a duša uzdiže, i prvon zgodon jopet vraća, ma u puno lipšen i sritnijen tilu. E, sad tribamo priznati, da i mi Šibenčani kadikad na ton tragu znamo kasti koju dunboku misal, pa ću spomeniti izreku, koja se jošter zna čuti poslin čije smrti, a glasi: "Spasija se!"

Od puno san naših najbojih Šibenčana, kad bi teke više potegli, čuja lipu misal, da bi namin, kad u zadnjen životu partimo, najpametnije bilo da užgemo tilo, i da nan ti lug poslin prospu oli u Konalu svetoga Ante, oli prama Krki, oli di se komen učini da mu je najdražje, da bi se pomognuti Krkon i moren prija vratili u najlipši grad na svitu.

A red je da spomenemo i najdunbje od svih šibenskih misli, šta upućiju žive da razaberu šta bi mogla biti ona, smrt.

Ja san, judi, sebe prikrižija.  To reče svako naše čejade, kad dokuči da mu spasa nema i da mu je najpametnije da se njojzi višje ne suprotivi. Pa njemu ne triba njanci pop da ga prid ultimu prikriži oli ko bilo sa bande, jerbo je on, koji je cili svoj život bija sluga Božji, na vrime sam sebe prikrižija. I, evo ga, di  spokojan sidi pri dnu posteje i čeka svoju uru.

Sritan je koji se nije rodija. Na to nadođe svak s prvin patnjama, koje tokaju nju, njega, koga od njima najbližih oli koga sviman miloga, kojem nema pomoći. Pa, šta dulje živi, sve to jače uviđa da je sritan samo oni šta se nije nikad rodija. Jerbo, okada je svita,  čoviku je suđeno da u plaču dolazi i da u plaču odlazi.

Lipo je umra, samo je izdanija. Zna se treviti da čejade parti naglo oli u besvisti, prefin u snu. Pa svi reču da se tomen – da će partiti – niko nije nada, e da bi ko nadometnija kako žuti žutuju, a crveni putuju.

Najboje je umriti pijan ki zemja. To je meni tumačija jedan moj konšija, koji se odvaik suprotivija likarijama i likarima. Najžešće in se opira, kad mu je počeja padati život, pa se pročuja po pripametnoj zapovidi: Neću likara, nego dok dur – dur! Kad je bija u najbojin litima, priporučiva bi mlađima od sebe, da poslin svoje 40-e, svako jutro, čin otvoru oči, najprvo vidu jesu li živi, pa ako in se pričini da jesu, zafaliti Bogu i dunboko uzdaniti. Poslin, kad je bija u dunbjin litima i još radišan, spominja bi da više ne vodi računa o svojin godinama, jerbo da mu je podjednako ima li 60 oli 70 oli 80, ako je prvi svisti i s još bokunić force. Jer, šta bi ima od toga da ima i 30 manje, ako bi bija jedva živ? Jedino nije uspija umriti pijan ki zemja: u zadnju ga je odma ujutro tako bilo prisiklo, da nije dospija njanci marendati.

Prokletstvo Pakline i rič Sai Babe o Šibeniku na početku 21. stolića:

Najprvo je zaklopija oči - pripovidala mi je potanko jedna lipa naša Šibenka, šta se bila zaputila do Sai Babe, u Indiju, da joj reče šta će biti s našin Šibenikon. Pa je sklopija ruke, pa se zagleda gori i doli, i - ka da ga je ništo prisiklo - stresa se, stisa i zamuča, pa poslin dujeg vrimena otvorija usta, da bi reka: "Vaš je grad na prilipon mistu, nema mu ravna. Ali, nećete ga uživati vi, nego drugi, jerbo je ispod njega puno tila, koja su umrla prija vrimena, oli nasilnon smrću, oli u velikin zarazama, pa sad tresu cili grad i nikon ne daju mira, dok svi njijovi potomci ne odu ća, da bi ga uživali furešti judi."

PRIPOMENA: Cilu štoriju o šibenskon gledanju na partencu i smrt morete naći u pripametnon libru-suveniru, pod naslovon "Šibenska filozofija", za samo 50 kuna (oli za tri kvarta od kila naške janjetine). Kome je teško poviriti u knjižare "Matica" i "Libar" u šibenskoj staroj jezgri, oli u knjižare "Ljevak" (na Jelačić-placu) i u "Superknjižaru" (u prizemlju Hrvatskog novinarskog društva) u Zagrebu, najboje je da se javi na e-adresu: ivojakovljevic9999@gmail.com, pa ćemo se pogoditi ka judi.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK