OBJAVA: 17.06.2018, 09:34h   •   IZMJENA: 17.06.2018, 09:34h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Bonkulovići: Prijateju volin te ka brata, ali daje od moje čaše i pijata

Ovo je štorija iz vrimena kad je fićo bija Mercedes. E, taki jedan fićo doša je u rano jutro na Veliku Gospu '63. isprid dvora kuće na dva poda u Bilicama. Iz fiće je izaša Mile sa svojon famijon: ženon i dvoje dice, a u kući je triba bit zato šta se je u njoj rodija i živija Božo sa svojon famijon: ženon, troje dice i staron materon.


  Ilustracija Bonkulovići: Prijateju volin te ka brata, ali daje od moje čaše i pijata
PIŠE Gojko Huljev
17.06.2018, 09:34h

Mile je zera bija u čudu jerbo nije nikoga bilo u dvoru, a i škure na kući su bile zatvorene. Nije bilo ni đendinijere, koja je bila Božin fićo, a koja je uvik stala ispod velike fafarinke u kraju dvora. Svejedno je više puta zazva: – Božo, Božo, Mile je, tvoj prijatej, evo doša san. Kako nije bilo nikakvoga odgovora, još je doda: – Ja san, tvoj poslovođa iz fabrike.

Unda je počeja drečat kuštravi pas iz dvora do, a na vratima kuće pojavija se je Kumašin, tako je Božo zva svog rodjaka i konšiju. – Zaludu zoveš, moj Mile – reka je Kumašin – vi'š da ih nema. I on je ka većina Biličana radija u Crnici pa je zna Milu, a zna je da je Mile doša na feštu kod Bože jerbo je i lani bija. – Kad in nema đendinjere – nastavija je Kumašin – unda su sigurno ošli u Vrpojac.

Mile je osta bez riči i brez arije. Uša je u fiću, za njin i njegovi, ali ga nije palija. Računa je da će se odnikle pojavit đerdinjera, nije moga zamislit da mu je to Božo učinija. Dok je tako čeka, u glavi mu se je vrtilo kako mu je lipo bilo lani na isti dan. Za marendu kol'ko oš friško načetog pršuta, vrući kruv ispod peke, ravanele, hren. Juva od mišanog mesa, za smok pečeni pulastar s mladin kunpirima, to za obid. Poslin, dok je Božo peka u ladu fafarinke janjca na ražnju, najprije su se zabavili na briškulu i trešete. Kad je molala sparina, bacija je s Kumašinon partiju balota, tribalo je protegnut noge i tako učinit mista za janjetinu. 

Tija je kušat janje od repa do glave

A vruće janjetine, naravski s domaće paše, pun stol. Koliko nji za stolon – toliko kili pečenoga na gvantijerama. Unda udri! Oš rebaraca, oš špale, škine, sve slađe od ičega. Nije smetalo šta je Božo otimice mrvu jače posolija meso. Računa je da će se manje poist, tako da mu ostane jedan dija i za sutra, za svetog Roka.

Nije to Mili smetalo. Ćapava je komad za komadon, više guca nego griza. U tren je napunija pijat s napola poidenin bokunima, a unda tražija karte da će to odnit za svoga pasa. Kad mu je ispraznilo pijat, tija je još provat malo od vrata, dva komadića buta, tako da more pofalit Božu za cilo janje, od repa do glave. I reštove od ovoga spremija je u kartu. Ka i Božo, ima je i on računicu za sutra. Zato je laga za pasa, a ko bi i da nake bokune pasu. U ono vrime u gradu su pase u kući držali samo lovci, a on to nije bija.

Dok je Mili od muke kuvalo u drobu, Božo je sakrijen u kući iza škura gušta. I njemu je u pameti bila fešta, ali ne od Velike gospe, nego od Male Gospe, kad je Mile njega i njegove pozva kod sebe u grad na njegovo slavje. Dobro se sića kako mu je Mile, ka prvo, reka da ne tribaju ranit, da ne dolazu prije podne. Jerbo njegova žena mora otić na pazar, nema ona vrtal isprid kuće i janjca u štali.

Meni je dosta, ne vaja se priidat

Više od ure sidili su u tinelu, njemu je ponudija bićerin, a ženi i dica ništa. Oko dvi ure, kad je Milka, Milina žena viknila: – Juva je na stolu! – pribacili su se u kužinu, jedva se smistili oko malog stola.

Unda je Mile počeja falit juvu svoje Milke: – Nisan boje juve u životu ija. Na čemu si je skuvala kad je vako kripna? Tribalo je vrimena dok je posrka po pijata: – Evo, ja san se već naija – reka je i doda pijat Milki. Ona ostala na noge kraj stola i čekala da joj svi pridaju svoje pijate. Unda je podilila plitke pijate, a posli toga donila dvi terinice. U jednoj su bili lešo kumpiri, a u drugoj kuvana govedina izrizana na male bokune.

Prvi se mašija Mile, uzeja je najmanji bokun i reka: – Meni je ovo dosta, ne vaja se priidat. Boži i njegovima je prisilo, vidili su koja je ura. Poili su i oni po komadić govedine i po jedan kunpir i rekli da bi išli jerbo tribaju naranit blago, zalit vrtal. Mile ih je ka fermava, da ostanu još – popiće kafu, zaigrat na karte. Na kraju je slega ramenima i reka: – Ako ste tako odredili, neka van bude. Božina je bila zadnja: – Fala na svemu, bilo je i više nego dobro. Sitit će se prijatej toga i vratit iston miron dogodine za Veliku Gospu kod nas.

Posli nego je fićo krenija nazad prama gradu, Božo je još niko vrime osluhnjiva stenjanje nejakog motora na uzbrdici, a kad ga više nije čuja, reka je svojima u kući: – Morete sad izać! Ti, Nedo, navisi juvu, ja ću narizat pršuta, a ti, Frana (to mu je bila starija ćer), uvati janjca i veži ga za fafarinku.

Polako, nismo na trkama

Tako je to kad su bokuni u pitanju, boje reć u pijatu. Ni među najbojin prijatejima ne moš znat kako će svršit marenda, obid, a ritko se nađe da barenko jedan među njima nije bonkulović. Znan za dvoje dobri prijateja, pačen i ribarski kumpanjona, koji bi, da je zatribalo, jedan drugome krv dali. Jerbo za bit s nikin na moru dva-tri dana, proć nevere i fortunale, živit 24 ure u des't kvadrata, spavat u još manje, dikod se u posteji i nogicama dotakavat, triba velika vira i prijatejstvo.

Kod ovi dvoje je tako i bilo sve do marende, do ića. Jedan je guca ka galebina, a drugi, kapo od broda, ija polako. Svaki zalogaj bi pet puta okrenija prije nego proguca. To najviše radi falši zubi koji mu nisu bili napravjeni kako triba. Nije pomagalo šta bi svako malo reka: – Polako, nismo na trkama. Na kraju bi ispalo da je brzi poija tri dila, a kapo jedva uvatija četvrti.

Tako je bilo dok kapu nije dop......, ovo nije lipo čut, ali ne mo'š to drugačije reć. Dositija se je: spizu koju su odredili poist, podilija je u dva pijata u jednake dilove i uz cerek reka: – Sad papaj kako te voja.

Ima još jedna o dvojici prijateja, s malon razlikon šta je jedan od nji bija pas. Prijatejstvo, a more se slobodno reć i jubav među njiman nije se mogla izmirit. To se je vidilo u radosti i veseju kad bi se našli posli nikog vrimena. Škakjanje po njegovu potijku s moje strane, a cvilenje i mavanje repon š njegove strane, znalo je durat i do po ure.
U se, na se i poda se

Kod njega ota jubav bila je najjača kad bi mu došlo vrime obida. Ja san zna to cinit, zato san mu uvik parićava lipu papicu (lešadu) od najboji delicija: kravje obrazine, bubriga, lantežina, a dikod i jajca od janjca. Svaki put kad bi uzeja njegovu terinicu i napunija je toplin sočnin bokunima, skaka je uvis od sriće, parilo je da nije osan dana ništa ija.

A kad bi terinicu metnija na pod balkona, ne bi počeja odma ist, čeka je da oden. Ako bi ja osta blizu njega, počeja bi režat, iskesija bi zube, malo je falilo da me ćapa za ruku ili za nogu. To bi se i dogodilo da san kojin slučajen taka njegovu terinicu. Taka je bila njegova jubav: dok ne dođe iće, velika ka kuća; a unda rat, barufa.

To je važilo u vrime njegova obida. Kad bi došlo vrime moga, unaprid bi zauzeja poziciju uz moju stolicu na vr stola. Poslin, dok bi ja ija, svako malo bi me tuknija svojon balavon čunkicon po nogi. To bi učinija nakon svakog mog četvrtog zalogaja, svaki peti je triba biti njegov. To smo radili kriomice, jerbo bi moji, ako bi vidili, odma dreknili: – Ne rani pasa ispod stola! Srića njegova šta ja nisan bija zlopantilo.

Bija čovik vaki ili naki, sve se uvik vrti oko onog vičnog trojstva, nepisani regula otkad je svita i vika: u se, na se i poda se. Od toga ne moremo pobić. Ne pomaže ni roditejski nauk, ni mala ni velika skula, s timen se rodimo. Nek nan je za utihu da to nije samo judsko. I kod beštija svi vela je isto. Od nji se teke razlikujemo u onomen na se, njima je to odredila priroda i o tomen se nemaju šta mislit. A ono drugo dvoje: u se i poda se je isto. Koliko je života naši i njiovi izgubljeno u ratovima u dvoje i među ijadama, mijunima, sve radi ovo dvoje. Tomen nikad kraja. Da nije tako, kažu niki, bilo bi nan dosadno, ne bi išli naprid.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK