OBJAVA: 09.12.2018, 09:28h   •   IZMJENA: 09.12.2018, 14:28h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišancija Gojka Huljeva

'Guštaš samo par minuta dok se š njin boriš, dok ga ne izvadiš. To se more mirit samo s jednon stvari na koju, najviše po duranju, i sliči'


  ŠibenikIN 'Guštaš samo par minuta dok se š njin boriš, dok ga ne izvadiš. To se more mirit samo s jednon stvari na koju, najviše po duranju, i sliči'
PIŠE Gojko Huljev
09.12.2018, 09:28h

Dok san po njoj abordižava, (a bilo je toga koliko o'š) uvik san se pita zašto su joj nadili ime Čapjina, pita se Gojko Huljev u svojoj novoj kolumni Šibenska mišanca.

 

Da je po čapjama, koje stoju u kraju na jednoj nogi ka kipovi, čekajući oće li in se ukazat koji glambo ili pivac, unda bi se svaka vala mogla tako zvat. Po momen, ota najveća vala poslin Jadrijske u konalu svetog Ante, zove se zato jerbo su se u njojzi uvik ćapavale dobre joge, baška veliki brancini.

I ja san se više puta osladija: prvo u ćapavanju, a poslin i u oblizivanju od na gradeje ispečeni feta il bokuna pancete od velikog brancina. U početku, kad bi ga uvatija, jedva bi dočeka pofalit se, pokazat ga, litretat se š njimen – nek se zna. Ali posli toga, najmanje deset dana, u Čapjini brodova ka u Mandroću, i aj ti unda ponovo uvati brancina.

To mi je bila škola, škola u kojoj se uči: – sakrij, muči, ako triba i laži, čuvaj poštu samo za se. Ma nije to lako jerbo kad ga uvatiš, a niko nije vidija ni čuja, pari ti se ka da ga i nisi uvatija. Guštaš samo oni pet-šest minuta dok se š njimen boriš, dok ga ne izvadiš. Triba reć da se ota uživancija more mirit samo s jednon stvari na koju poteke, najviše po duranju, i sliči. A onda kad se sitiš da ga moraš sakrit, uvati te štufaica, dešperancija. Ćutiš se isto ka i kad odaš s najlipšon curon u gradu, a ne smiš š njomen učinit đir po Pojani, rivi.

Umota ga u šugaman

Uvatija ga tako ja jedanput, bilo u njemu priko tri kila; srića, niko me nije vidija. Kad san se vratija na rivu, blizu moga veza, vidin nji troje, svi panulaši ka i ja, ćakulaju pokraj svoji brodova. Šta'š sad, kako proć kraj nji, a da ne vidu brancina. Oteza san koliko san moga, ka čistija brod, sprema tunje, a oni ni makac. Vidin priko oka gledaju šta ću iznit iz broda. A unda je jedan od nji, Joso, oša i brzo se vratija s tri pive.

Sve mi je bilo kjaro, odredili su durat pa koliko uri bude. Zato san uzeja jedan veliki šugaman na kojemu se žena liti sunča na provi, umota u njega brancina i izaša iz broda. Kad san krenija prama njima, drugin puten nisan ni moga, za menon je krenija i mačak, koji me uvik čeka na rivi jerbo mu užan bacit koju jogu. – Biž ća, izdajniče – reka san mu kroz zube, da me oni ne čuju i zera ga nogon ferma da ne iđe za menon.

Kad san doša do nji, brez da su me pitali, reka san: – Nema ništa – a unda je još duvati brancin mrdnija repon i izda me. Mora san lagati di san ga ćapa i na što.

Zakuvalo mi u drobu

Sutradan oša san jopet. Za menon krenija i Joso, prati me, uvik sto metara iza mene. Umisto u konal, u Čapjinu, ja krenija prama Martinskoj, on za menon. Oma san izgubija voju, posta štuf, mislija kako mi je propa lov. Kad ono, kod Karletove vale udre mi mrvu manji od onog jučer. Mora san ga vadit na brzinu, riskirat da mi ispadne, samo da mi on ne vidi panulu. Kad me je sustiga, reka je samo: – Jesi sritan.

Poslin me pratija još bliže. Umisto da uživan u lipoti brancina, meni zakuvalo u drobu. Ferma san brod, manija mu rukon da dođe bliže i reka mu: – Glupo je da oba trošimo gorivo, ili se ti veži za mene, ili ću ja za tebe. On je osta incukan, vidija je koja je ura. – Ne moraš se oma jutit – odgovorija je, izvadija tunju i oša ća.

To san učinija i ja posli po ure. Mrvu mi se vratila voja, računa san da san ga se riješija. Jerbo, ne volin se s nikin kontreštavat, baška kad san na moru.

Ma kad san doša blizu veza, vidin njega kako me čeka. – E sad mi neš pobić – reka je dok mi je dodava cimu od mog broda i nastavija: – Budi čovik pa me nauči, da i ja kojega dignen. Daje, brez da je dočeka moj odgovor, zakoračija je na provu, pokraj mene oša prama krmi i sija na bankinu pokraj mog brancina.

Svaki je pedaj ravno kil

Šta će biti daje, mislija san. Da će zapalit španjulet, to nije bilo teško pogodit. Srića da na brodu neman pive, sigurno bi se mašija brez da pita. – A dobro, ka'š tako, moren i ja grezo i falšo. Iman i ja baketinu za te – reka san da me on ne čuje. Sija san i ja na drugu bankinu i priupita: – Šta oš znat?

– Ka prvo, šta misliš koliko ima u ovome tvomu?

– Dva kila i 65 deka – bubnija san. – Kako znaš – čudija se on. A ja nastavija: – Čuj, koliko san ih u životu uvatija, ja znan koliko piza čin mi udre, prije nego ga izvadin. On je osta mutav, a ja još doda: – Šalan se, kad ga izvadin izmirin ga u pedjima. Svaki moj pedaj je ravno kil. Ti imaš maću ruku zato tvoj pedaj nije više od 80 deka. On je samo obamirija svoju ruku i daje je bija brez riči. – Dok dođeš do toga najboje ti je u brodu uvik imat zidarski metar i livel – svitova san ga. On je, jopet u čudu, upita: –Za metar mogu razumit, a šta će mi livel? – Božji čoviče – uzvratija ja – da ga zvekneš po glavi, kako'š ga izmirit ako se rita.

– Pušti to sad, reka je daje, na što ih loviš, to mi reči. – Polako, odnija vrag prešu, jedno po jedno. Ne moš oma na fakultet, a nisi još svršija ni pučku.

– Ajmo daje, nastavija je. Brez metra nemoj ni ići na more jerbo ako te uvati inšpekcija s ribon ispod mire, najeba si. Jes vidija na televiziji kad lovu tune, kad je uvati, prvo je izmiru, ako je ispod metra i po, oma rižu pel i pozdravu se š njon. Samo s brancinon ti je drukčije. Prije mirenja oma moraš viti je li ženski ili muški. Kad su iste dužine, ženska je za dvaset posto teža, one su debje, šire. Sićaš se ti Perine – priupita san ga još. – Koje sad Perine – jedva je izustija. Parija je ka da ga je udrilo mokron krpon po glavi.

To zna samo dvoje judi u Šibeniku

Kad san već pita, mora san mu i reć. – Ona je isto lovila ribu ka ja i ti. Stala je kod topova tamo di je oni volat. E, za nju se je govorilo da je šira nego duža. Dva mulca su se jedanput kladila je li šira ili duža. Uspili su je uvatit dobre voje i izmirili je, ali ni jedan nije dobija, jerbo je u centimetar bila ista mira. – Pušti sad Perinu – reka je već poteke inšenpjan Joso – reči mi ono najvažnije, na koju panulu ih loviš?

Ja san unda pogleda na reloj, zavrtija glavon i odvratija: – Neman ti ja vrimena, moran prešit. Osušit će mi se brancin, teško ću ga poslin uvalit. Napravija san fintu ka da ću se dignut, ali me je on ćapa za ruku i reka: – Dat ću ti šta oš ako mi rečeš. – Ne triba meni ništa od tebe, reću ti ka prijateju, da ne misliš da nisan čovik. Samo mi moraš obećat da nikome nećeš odat jerbo u Šibeniku će s tobon biti samo troje judi, koji to znaju. – Kunen ti se svime šta iman da će tako bit – izustija je u jednom dahu.

– Evo vako – nastavija san – ka prvo, sve panule koje imaš mo'š bacit u more, na nji velikoga neš uvatit. Uvatit ćeš ga jedino na kožu i to od brancina. S velikog brancina, najboji su oni od dva do tri kila, triba oderat komad kože, pedaj dujine i dva prsta širine. Nek na njoj ostane i mrvu mesa, da bude debela ka feta pršuta. To'š posolit i ostavit dva-tri dana na buri. Poslin, kad iđeš lovit, staviš je u more da omeča i nadiješ na dvi udice.

Grdelin se zalipija na baketinu

– A kako ću doć do velikog brancina, kad si reka da na panulu veliki neće – prikinija me je Joso. – Moraš biti pacijenc, strpjiv, nadoće jedan dan, ili.., zeru san zasta, a on navalija. – Šta ili? – Ja ću ti reć šta san ja učinija, a ti kako znaš – nastavija san. – Lipo san reka Ciklonu da mi ostavi prvoga kojega ćapa, a da ima u njemu do tri kila. Učinija san računicu da mi je boje za to potrošit, nego ić kupovat nove panule. Od unda samo na to lovin.

Joso, koga prijateji zovu Grdelin zato šta lipo piva – toga se nisan prije sitija – osta je brez riči. Unda se zagleda u mog brancina, pa ga izmirija svojin pedjon, ispalo mu je mrvu više od tri pedja. Jopet je zamuča, a unda drćavin glason upita: – A koliko tražiš za njega?

Tako smo Joso i ja učinili posal, rastali se oba dobre voje, ka najboji prijateji. On je pensa o tomen da će mu obid koji će imat danas, kad se naide lipe ribe, bit taki svaki dan, do kraja života. Ja san bija sritan šta san na baketinu uvatija Grdelina, a veselija san se i novoj panuli koju san oma iša kupit kod Ante jerbo mi se ona na koju san uvatija zadnja dva brancina cila izgratala.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK