OBJAVA: 10.03.2019, 08:56h   •   IZMJENA: 10.03.2019, 08:56h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Kad je rič o brudetu, priznan jedino škrpinu isprid ugora. Za dobar brudet u brodu uvik iman kapulu, bili luk, friški petrusimen, važić konšerve, pravo uje…


  Ilustracija/Arhiva/ŠibenikIN Kad je rič o brudetu, priznan jedino škrpinu isprid ugora. Za dobar brudet u brodu uvik iman kapulu, bili luk, friški petrusimen, važić konšerve, pravo uje…
PIŠE Gojko Huljev
10.03.2019, 08:56h

'Samo još pet minuta' bile su po ko zna koji put ponovjene riči moje žene, kad san se ja diga iz posteje i reka 'Oćemo li?'. Znan, lipo je spavat, ali je još lipše lovit i uživat u lipoti zore, zna i ona to. Palin makinu, dižen sidro, provlačimo se među petnaestak brodova koji su s nama prispavali noć u vali Nozdra Mala na Kapriju, piše Gojko Huljev u svojoj novoj Šibenskoj mišanci.

 

Mrvu mi je ža šta in šuškamo, al zajujat ih nećemo jerbo vozin ka mrav. Sve su to furešti, koji više volu noć nego jutro. Svi su oni posli večere još dugo guštali, uz bumbu, u lipoti litnje noći. U pet uri ujutro većina nije učinila ni prvi san.

– Di s' odredija? – pita me bunovna žena, poslin šta je metnila kogumu s vodon na špaker. – Nećemo daleko, ode na Kamešnjake, usput ćemo bacit parangalić – objasnija san. Dok je ona svarila kafu, ja san s oguljenin krakovima od obotnice nadija 25 udica parangala. Položili smo ga na plićinu prije Kamešnjaka, na strani prama Žirju. Tamo smo uvik dobro ćapali, a oti put zubatac mi se mota po glavi.

Žena pobigla u gabinu

Na tunju se nismo proslavili, većinon sitna riba, najviše popa. Oko jedanaeste ure dižemo parangal, ćutin dobru jogu, bori se žestoko. Nije zubonja, nego veliki ugor, najmanje tri kila, crn ka noć, jamar, ti su najboji. I boje da je ugor, promislija san. Da je zubatac, mora bi se mislit šta ću šnjin, na njega su svi guloži. Podilit, pogostit famiju, darovat, na kraju još biti i na trošku, zato neka ugora. Najboje oma š njime u teću za obid, ali prije ga triba smirit, a to nije uvik lako, žilava je ta beštija.

Žena mi u tomen neće pomoć jerbo, čin san ga gančon ubacija u brod, ona je pobigla u gabinu i zatvorila vrata. Sredija san ga, naravski, neću reć kako, grubo svakako, ne moš drukčije. Ostavit ga ka drugu ribu, da sam izdane, ne vaja. Prije bi obaša cili brod i usput sve šporka, nego se to dogodilo.

Kad je rič o brudetu, priznan jedino škrpinu isprid ugora. Zato san se oma uvatija posla, dok je ona vozila prama Kapriju. Jerbo za lipi obid triba i lipo misto, a ne znan lipše od rive u kaprijskoj luci. Ka šta niki judi, baška stariji, uvik uza se imaju svoju špicaliju, tako i ja u brodu uvik iman sve šta mi triba za dobar brudet: kapulu, bili luk, friški petrusimen, važić konšerve, pravo uje, od maništre tanke špagetine ili pirinač za prominu. Znala bi i ona skuvat, ali nisan tija riskirat. Znan, čin ja okrenen glavu, ona će oma uvalit kućarin vegete, a vakoj ribi to ne triba.

Mac karata za briškulu

Kad san ja zgotovija obid, a žena rastrla stol na krmi, počeli smo guštat u lipoj spizi. Uto san čuja isprid prove jednog dičaćića kako zove: – Barba, barba. Ja san se popeja na bankinu i priko natkabine reka: – E? – a on nastavija: – Moj ćaća vas je zamolija da, ako imate, posudite nan karte za briškulu. Oma ćemo vam ih vratit. Mali mi je parija drag i odgojen, pa san uša u gabinu, uzeja mac karata, oša na provu, da mu ih i još reka: – Ne morate prešit, ode ćemo mi prinoćit.

O brudetu – šta ću i govorit – lipo mi je sija. Poslin uživancija: sidit na krmi, ladit se bevandon, gledat lipi šušur u kaprijskoj vali. Pridvečer izaša san iz broda protegnit noge, učinit đir, pogledat partiju balota koju igraju mištani. Računa san kako ću, more bit, naletit na maloga kako igra sa ćaćon na karte, boje ih upoznat. Ali nije to lako, po rivi svita koliko oš, a u misto mi se nije išlo.

Kad san se vratija na brod, žena mi je oma rekla: – Nije mali donija karte! Na tomen je ostalo i posli dvi ure kad smo išli u nunu.

Nije da su karte nika vridnost, baška sada kad za doć do njih ne moraš vatat koga pomorca ili ići u Trst, ali me je isto uvatila štufancija jerbo nije lipo kad te privaru. Izgubija san voju za drugon polovicon glave od ugora i dva pinjura pašte šta je ostalo od obida, a ja mislija, jopet s gušton, poist za večeru.

Srića osvanulo je novo jutro, a kad je brod zaplovija po bonaci ka uje, pristala je štufancija, moga san i zapivat: – Lipo je, lipo je, puštit se od kraja na more...

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK