OBJAVA: 16.06.2019, 09:48h   •   IZMJENA: 16.06.2019, 09:52h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Likarima nije bilo lako sa Šibenčanima, neki su čak kod Đure ispod Velebita išli za dobit muško dite


  ilustracija/ŠibenikIN Likarima nije bilo lako sa Šibenčanima, neki su čak kod Đure ispod Velebita išli za dobit muško dite
PIŠE Gojko Huljev
16.06.2019, 09:48h

Bilo je nikako u proliće prije – ne bi tija lagat – najmanje 45 godina. Najlipši dan u šetimani – petak, osma ura, taman popija kafu, stavija spise na stol, počeja glumit rađu. Kad zazvoni telefon, čujen poznati glas: – Baba je ode, moraš oma doći! – Šta je bilo, ja san na poslu – jedva san se snaša odgovorit. Ona je kroz plač nastavila: – Stari je pa, ubija se, triba š njimen u bolnicu.

 

Ja u stojadina pa pravac u Bilice. Naša ih u kužini, on leži na otomanu, blid ka lancun, jedva diše, ziva ka tić, ona traveršon briše suze.

– Nema se šta čekat, iđemo – zapovidija san i doda: – Ko zna je li čist. – Da šta je – odgovara baba – okupa se on redno svake nedije, unda promini sve na sebi. – Barenko se vi priobucite, iđete i vi, triba likarima reć šta je bilo – još san reka, prije nego san s teškon mukon didu smistija u stojadina.

Došli na Hitnu: – Šta je bilo barbi – pita dežurni likar. –Pa je – odgovorija ja i nastavija: – Baba će van znat boje reć, ja nisan bija na licu mista, recite baba.
Baba se nije puno bunila i počela ovako: – Ka i uvik, diga se je prije mene. On iđe ranije leć, a i priko dana zaspe, tako, dok se ja dignen, on je već dvi ure na nogama. Znaš kako je na selu, držimo ništo blaga, deset pilica, gojimo praščića, a beštije, čin svane, tražu isti.

Leži na otomanu i jauče

– Dobro je, baba – upa san – puštimo beštije, to nji ne zanima. – Moran sve reć – nije se ona dala – jerbo da nije beštija, mi sada ne bi bili ode di smo. Unda san ga čula da beštima – nastavila je – nije moga uspirit vatru u špakeru, puvalo je jugo ka šta i sad puše. Mora uvik ugrijat teke vode u šta će izmišat spirine, bacit šaku mekinja. Poslin toga nisan ga više čula, bi'će san zadrimala, a on oša kod beštija.

– Gospođo, reci te nam kako je pao – požuriva je likar. – E, to ne znan, nisan vidila, a i kako ću, kad se još nisan digla – pravdala se je ona. – Samo san čula da je zovnija: Koka, Koka! I to je sve. Daje je nastavila: – Kad san sašla u kužinu, našla san ga da leži na otomanu, jauče i drži se rukon ispod livog pazuva. Otkad je osta brez zubi, ne moš ga sve razumit šta govori, samo frflja. Šestila san da je pa dok je prascu istresa napoj u lavaduru. I unda san, fala bogu šta smo dobili telefon, zvala zeta. Eto tako je bilo.

Likar je na dva-tri mista posluša didu na slušalice i brez puno mislit naredija: – Ovo triba snimit. Na rengelu, kako bi baba rekla, našli su da je ciklo lebro, prignječilo pluća. Didu oma uputili na internu, smistili ga u šok sobu, pritakali na aparate. Nama su rekli da moremo ić jerbo tamo osin bolesnika ne smi niko bit. Prije toga likar s interne pita je babu isto ka i onaj sa hitne; kako je barba pao, a ona od riči do riči ponovila sve šta je tamo rekla, od špakera do beštija. Kad san joj ja priboća da radi nje samo dangubimo, ona je odgovorila da ona ne more drugačije, tako ili nikako. 

Jedva se škapula

Poslin tri dana dida se rekupera. Ja ga oša viti, donija mu kil naranača i škatulu galetina. – To si mi donija – reka je kad je vidija šta je u škartocu – nis' se sitija ulit mi kvarat. Nije pomogla moja laž da na ulazu prigledavaju nosi li ko vino, okrenija se je na drugu bandu i nije tija s menon više razgovarati. Peti dan odredija je ić kući, niko ga nije uspija fermat.

Nije lako likarima, ni s nama ni s našin bolešćinama. Najprije triba razumit o čemen se radi, di i kako boli, a unda vižita. Likaru je lakše ako je naš čovik, ako razumi i bodula i vlaja. Ako nije, ako je doša iz daleka, a toga je bilo u davna vrimena, kad su ih po službenoj dužnosti raspoređivali po ciloj bivšoj državi, unda mu je triba privoditelj. Jerbo kad bi mu betežni reka da je: štuf, debul, infetan, inšenpjan, smantan, cili lešan, daje da je dobija uncore, ferše, zaija se, izresla mu fištula, da ne more na stranu, da mu ni inpaštar nije pomoga, da s ničin nije kuntenat, da je deboto umra, jedva se škapula, teško da bi išta razumija.

Tribalo je vrimena za dovest taku vižitu do kraja, utvrdit koja dežgracija od bolesti muči bolesnika, napisat mu ricetu, uputit ga u Beroševu apoteku. Tamo će apotekar po onoj riceti u malu terinu od majolike metnit pet-šest vrsta praškova koje je prije izvaga na finoj balanci, dobro sve izmišati i unda s tučkon sve izmrvit. Na kraju sve će usut u mali bili škartočić na kojem je prije napisa: Jedan kućarin razmutit u dec vode i popit prije ića. S bilin škartočićen u škaršeli naš debuli čovik je, i prije nego se vratija kući, napolak ozdravija.

Čaj od sliza za bronkitu

U ono doba nije lako bilo doć do likara, baška oni poznatih, koje je narod drža za spasiteje. Iz oti vrimena za najboje mećali su se: Pažini, Gurdulić, Simović, Smolčić koji je bija veći od fiće u kojem se vozija. Bija je poznat i Merlak za ženske stvari.

Za likara svit je drža i šjor Stipu Ercegovića, koji je u bilon mantelu sa crnon boršon u ruci iša po kućama, dava injekcije, privija rane, svitova, a zna je puno toga. Narod ga je štova i volija jerbo je puno nji spasija od muka.

Za manje dičje bolesti matere i babe imale su lika, nije se oma išlo u likara. Znale su kad triba masirat rakijon, metnit obloge od kvasine, skuvat kamomilu ili čaj od sliza za bronkitu. Za okripit debulo dite učinit zavajon, kapnit kap prošeka, skuvat juvu od pulastra.

Kad je rič o samoukin likarima, bilo je i jači od baba i matera. Oni su ordinirali tamo di je bilo teško doć do pravog likara, po selima. Glas o njiovim vištinama daleko se čuja, a bavili su se najviše traumama, a to je ono kad cikne kost, izleti zglob, kad se škinka prst, zakoči vrat, škina, križa. Namištali su, naravski, sve naživo, posli čvrsto stezali fašicama od lancuna, brez đeša. Po mom sićanju za primoštenski kraj spominja se jedan Marko, za mista oko Lozovca niki Kukac, Zoričić u Pakovu selu – on je bija ka najboji.

Umisto sinčića-blizanke

A bija je jedan koji je sve nji nadjača jerbo je ličija najteže bolesti, one kojima ni pravi likari nisu mogli doć u kraj. Govorilo se da on more pomoć ženama kad ne moru zanit, ili donit do kraja, a najviše kad ne moru rodit muško dite, posli nikoliko ćeri. Zvali su ga Đuro ispod Velebita. Ka i danas, i kod njega su bile liste čekanja, tribalo je vrimena za doć na red. Njegovu slavu nije umanjilo ni nikoliko slučajeva kad su njegove pacijentice, umisto žarko žejenoga sinčića, rodile smišne male blizanke.

Na sriću pasala su ota vrimena, medecina svakin danon iđe naprid. Učeni judi po cilon svitu svako malo injžinjaju nove likove, nove inštrumente, makine s kojima nas vižitaju, poslin liču. Malo je bolešćina ostalo kojima se ne more doć na kraj.

Ali triba reć da sve aparature s kojima vidu i kad ti dlaka nikne na krivo misto i svi likovi, a ima ih da ne znaš koji je boji, ne bi bili ništa da nije naši likara koji s velikon pacencon brinu o nama ka svojin najbližima. Zato u moje ime, a virujen da isto mislu svi koje su izličili, evala in i fala.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK