OBJAVA: 28.04.2018, 16:04h   •   IZMJENA: 30.04.2018, 09:48h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Nadeni, odeni: Dok je ribu lovija za pomoć je molija, kad je došla marenda prvi je sve poija

Molala je bura, umirilo se more, ubonacalo ka uje. Tišina para uši. Jedino svako toliko na dvaset paši od nas štrapne more, baraju srdele, a more bit i lokardići, ko će znat. Blizu smo Tmare, tunje su nan u moru, čekamo kad će se uvatit prva riba.


PIŠE Gojko Huljev
28.04.2018, 16:04h

Na 500 metara prama Grebaškoj vali vidimo brod, lovu ka i mi. Najprvo slabo, a posli sve boje i boje čujemo govor između nji troje, koliko ih je u brodu. Razgovaraju o marendi: je l' došlo vrime ili će još čekati. Jedan se je među njima razlikova u govoru, njega nisan ni riči razumija.

Malo po malo razazna san koji su ona dva druga, pozna san ih po glasu. Jedan je Ive, a drugi Joško. Znan ih od malih nogu jerbo su oba ka dica živili, ka i ja, blizu Starog pazara. Kako i daje nismo ništa lovili, kompanjon je počeja grintat da se maknemo na drugo misto. Kako san ja bija kurijož za čut šta govoru, reka san mu da muči jerbo ako mi nji čujemo, čut će oni i nas. To zato šta san zna da je Joško berekin i da voli podbadat, kraj njega nikad nije dosadno. A drugo, tija san čut kako lovu. Svaki put se falu da vataju oboritu ribu i to na mistima di drugi  jedva uvatu za poist.

Unda se je čulo klapanje riba po dnu sića, šta je bija znak da su počeli dobro lovit. Više nismo čuli ni Ivu ni Joška, javja se jedino oni treći, kojega ništa nisan razumija. A on je svako malo ponavja iste riči. Najprije: – Nadeni – a poslin: – Odeni. Pomislija san da je š njima niki stranac, pa ne zna kako se zovu naše ribe. Biće mu nadeni arbun, a odeni kanjac. Čuja se je i smij, vidilo se je da su dobre voje, a kako i neće. Lipo je vrime, dobro lovu, bi'će imaju isti i piti. Šta još čoviku pokraj toga triba.

Nije Jure nego Jura

Kako je i nama krenilo, uvatili smo i mi dva-tri arbuna, ostali smo di jesmo. Kod nji jedno po ure bilo je isto. Ive i Joško i daje su se malo čuli, a oni treći je još uvik ponavja – Nadeni, odeni. A unda san čuja Ivu kako je, posli još jednoga – nadeni – malo podviknija: – Ne mogu ja, neka ti Joško. Malo san bija u čudu jerbo znan da je Ive dobar ka kruv i da će učinit prije drugome nego sebi. Šta ako je čovik gladan, pomislija san, bi'će mu nadeni iće, a odeni piće. Još manje mi je bilo jasno kad san od Joška čuja i beštimju na akonto onoga trećega, a i reka mu je da je više dosadija.

Kako je naš ulov osta na ona tri arbuna, odredili smo se maknit na drugu poštu, daje od nji. Treviću ja jednoga od nji u gradu, unda ću sve doznat o njiovon prijateju, više mi se nije dalo dangubit. 

Tako je i bilo. Posli dva dana naletija san na Ivu i oma ga upita: – A Ive, di ste pokupili onoga šta je s vama nikidan bija u ribe kod Tmare? A on odgovorija: – Misliš na Juru? – Kako Jure, a ne zna po naški govorit – reka san u čudu. – Nije Jure, nego Jura, on je Joškov prijatej – objasnija je Ive – Zagorac iz Krapine, a dis' ti bija, kad si nas vidija – još je priupita. – Bili smo blizu – odgovorija san – a nisan se javija jerbo mi se je parilo da je niki stranac s vama. Malo san se zbunija kad san čuja kako govori. Cilo vrime ponavja je dvi riči: nadeni i odeni, jeste li ga vi razumili. – A jesmo – nastavija je objašnjavat Ive – bija nan s timen dosadija. Cilo vrime je tražija da mu nadijamo ješku, to je nadeni, a kad bi uvatija ribu unda bi reka odeni, da mu je skinemo s udice. A ilo nan je ka ludo, uvatili smo tri kila modraka. – Koja fineca – naruga san se – bi'će se boja da ne infeta ruke. Nisan moga izdurat da ne priupitan još i ovo: – Je li i kad ste marendavali, kad je u ruki drža pinjur umisto tunje, govorija nadeni, odeni. – Nije – odgovorija je Ive – unda mu nije tribala naša pomoć, u tomen je vištiji od nas, a nije ni nama mane.

Pirka, špari, popi, a najviše kantari

Kad mi je Ive sve to lipo razjasnija, sitija san se i ja jedne zgode iz mlađi dana kad san i ja bija u ribe s jednin nadeni-odeni. Bija je to Đino, šibenski zet iz Milana. Bija je oženjen s rodicon od mojih prijateja, braće Zorića, i svako je lito dolazija u Šibenik na godišnji.

Jedne godine doša je s novin štapon i reka da bi volija otić s brodon u ribe. Za ispunit mu otu žeju, došli su iz Splita njiovi rodjaci s velikin drvenin brodon i zaputili se na Žirje. Poveli su i mene jerbo san ja zna najboje lovit. Đino je, da i to rečen, mene zva Gulijermo, govorija je da mu sličin na jednoga talijanskog glumca.

Sve je bilo da lipše ne more bit: vrime ka naručeno, more mirno, ribe koliko oš. Jedino šta Đino nije zna nadit ješku, a boja se i skinit ribu s udice. Zato se je svako malo čulo: – Gulijermo, prego i Gulijermo, gracie – kad bi mu nadija ješku ili skinija ribu s udice. Nisan se smija bunit, kad mi je nadija nako lipo ime, a ostalo je vrimena da i ja uvatin koju.

A ilo je ka ludo: pirke, špari, popi, a najviše kantari. Svi smo falili Đina kako je prvi put u ribe, a oma lovi kantare. On, kako nije zna imena riba, a i rvatski mu još nije iša najboje, veselo je odgovorija: – Posli kantare, posli.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK