OBJAVA: 13.01.2019, 08:48h   •   IZMJENA: 13.01.2019, 08:48h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

O lipoti otoka Žuta: Ako se tamo zaputiš u zimu, unda ćeš i danaske naći oti mir u kakvon san ja i moji uživali u sri lita


  Ilustracija/Arhiva/ŠibenikIN O lipoti otoka Žuta: Ako se tamo zaputiš u zimu, unda ćeš i danaske naći oti mir u kakvon san ja i moji uživali u sri lita
PIŠE Gojko Huljev
13.01.2019, 08:48h

Daleko je, sporijen brodu iz Šibenika do njega triba dobri pet uri. Toliko je daleko da, kad si se uvatija Murtera, još ga jedva vidiš. A i boje je da je tako; da je bliže, ne bi onako dugo osta skoro verđin. Danas u lito, kad su furešti u svakoj vali, kad svaki dan pari da je regata brodova svi vela i kategorija jerbo je na njemu ACI-eva marina, više nije tako. Malo je ostalo od onoga mira iz osandeseti godina prošlog vika, piše Gojko Huljev u svojoj novoj Šibenskoj mišanci.

 

Ako se tamo zaputiš u zimu, unda ćeš i danaske naći oti mir u kakvon san ja i moji uživali u sri lita. Bija je to mir za jude i za ribe. Riba svi vela bilo je koliko oš, nisu se plašile, ni bižale, kako se ono reče, ile su iz ruke.

Kako je u ono vrime malo ko ima navigacijske inštrumente, kad si iša prvi put, nije ga bilo lako nać. Prijatej me je svitova vako: – Kad ugledaš Slanicu, unda drito u zapad, još jednu uru i eto te. A u tu uru triba proći još pet-šest milja Murterskog mora i ne mo'š falit. Ako promašiš njega, ne'š promašit Kornat, a kroz njega ne mo'š proć, ima ga i livo i desno, oni su ublizu.

Žut se zove škoj o kome je ode rič i ne spada pod kapu Nacionalnog parka Kornati. Ali to ne važi za Murterane, oni kad se zaputu na Žut, uvik reću da iđu u – Kurnate. Zato od nji ne moš doznat oklen mu oto ime, ali kad ga pomnije pogledaš, oma ćeš znati. Jerbo osim veliki parcela u kojima su zidovima ograđene masline, a ne triba ni govorit o tomen da su one zelene, sve ostalo je žuto. A žuta je trava koja se je osušila na litnjoj žegi. U zimu je slika druga, unda bi mu više pasalo – vas zelen.

Veliki dvor s puno dice

Kornat, njegov veliki brat, ćaća je i kapo svi škoja, reći ću makar i komen bilo krivo, najlipšeg  arkipelaga na svitu. Stoji ka bedem, budno drži i čuva svoju dicu na oku. Svi oni su prama kulfu, prama otvorenom moru.

Ni Žut nije brez svoje dice, samo su njegova većinon s ove strane, prama Murteru i Pašmanu. Sliči mi na kuću s velikin dvoron, u kojoj živi famija s puno dice, mišano: muškići i ženskice, sve odreda smišnih imena. Škoji koji su jedan uz drugoga, još ako izgledaju ka blizanci, imaju ista imena: Dajnice, Dinarići, Bisage, Babuljaši. Niki imaju imena po rođacima među Kornatovom dicom: Gustac, Tovarnjak, Aba, Blitvica, Maslinjak.

Kad si tamo, vaja pametno jerbo ima i opasnih sika koje neukome, baška po noći, nije lako viti. Opasne su, ali i lipe sa smišnim imenima: Sanđela, Galijolica, Baba, Did. Sanđela pari velika crna šentada na kojoj se odmaraju i spavaju, ako je bonaca, gaki. Galijolicu diči lipa, u kamenu saziđana lanterna, koja šenjaje plovni put za veće brode.

Ako si tamo oša uvatit koju ljogu, unda ćeš oma gledat di su brakovi. I toga ima koliko oš, zato, ako si  prije 30-40 godina tražija misto diš umočit tunju, bilo je teže pogodit misto di nema ribe, nego di je ima. Ako si uz to bija i višt, lako bi napunija sić s oboriton ribon. Za to je naravski, tribala ješka, a nje, i to najboje – crvi – bilo je koliko i ribe. Bilo ih je toliko da si mora, za učinit banjadu, s pacencon ulazit u more, da ne nagaziš kojega.

A o valama šta'š i govorit. Najveća je Luka Žut, ali je malo ko tako zove, jerbo u sebi ima više manjih vala, ka šta su Podražanj i Strunac. U zapad daje su Bizikovica i Pinizel, a s vanjske, do Kornata, Bodovac, Jagodnja i Škrovada.

Bjanki, Bujalo, Kezo, Kile

Jednu sam otimice priskočija, Hiljaču, koja je za me najlipša. Je da joj smeta jugo, ali ako si uvatija misto za mulon ili još boje u mandroću iza njega u Pristanišću, unda nijedno vrime ne more smetat. Tamo bi s famijon, u dvi ture kroz sedmi i osmi misec, proveja cili godišnji odmor. Koliko je bilo lipo svidoči i to da su dica uvik plakala kad bi došla ultima, kad bi se vraćali kući.

Za ovi put više neću o lipoti škoja i mora oko njega jerbo su mi u puno lipon sićanju ostali i judi koji san tamo upozna. Bili su to Murterani koji su u Pristanišću imali kuće, a po Žutu poja. Težaci i ribari s kojima smo se družili, a, kad je tribalo, i među se pomagali. Ja ću ih spomenuti po nadimcima i imenima, po njima su ih svi znali, više nego po bezimenima: Bjanki, Bujalo, Kezo, Kile, Slavko i Zvone. Svi su uza se imali i žene, ali san njiova imena zaboravija. Zato nisan zaboravija ime jedne ženske koju san zna i prije nego san doša na Žut, ženske koja je bila poznatija od muža joj, koji nije bija iz Murtera. Ona je Davorka, ni njoj ne triba više. Nju je bilo, a i danas je tako, lako pripoznat jerbo je imala kosu boje iste ka nježin Žut. U svako doba dana, dok je kalavala ili dizala mrižu, čistila škrpinu koju je ulovila, brala smokve, nježina žuta kosa bila je uredno smotana u kunkun. Uz mrvu šminke izgledala je ista onakva kakvu smo je gledali za šalteron šibenske pošte, di je radila.

Bila je uvik dobre voje, spremna pozvat te u goste, ponudit isti i piti. Jedino šta si mora na kraju š njon bacit pismu jerbo brez pisme joj ne bi proša nijedan dan. Dvi pisme su mi ostale u sićanju: ona o mladoj Kurnatarki i druga o Ivanu Klakaru kome se je potopija brod.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK