OBJAVA: 28.01.2019, 08:45h   •   IZMJENA: 28.01.2019, 08:47h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Pritnje sa Starog pazara i Male lože: Deštrigat ću te, razbit ću ti ćunku, samlit ću te u papar, štrukat ću te ka kunpir


  Ilustracija/Arhiva/ŠibenikIN Pritnje sa Starog pazara i Male lože: Deštrigat ću te, razbit ću ti ćunku, samlit ću te u papar, štrukat ću te ka kunpir
PIŠE Gojko Huljev
28.01.2019, 08:45h

Deštrigat ću te, razbit ću ti ćunku, samlit ću te u papar, štrukat ću te ka kunpir – bile su pritnje koje su se svako malo čule po kaletama oko Starog pazara, Male lože. Kako i neće, kad je tamo u vrime moga ditinjstva, pedeseti godina prošlog vika, svaki sto metara bila toverna. I unda kad bi se popilo priko mire, a nikima je to bilo svaki dan, dva juta neprijateja izašla bi iz toverne, uvatili jedan drugoga za jakete, košuje, izbečili oči, iskesili zube, zapinili i u vas glas drečali kako san prije reka, piše Gojko Huljev u svojoj novoj Šibenskoj mišanci.

 

 

 

Ma ritko bi to svršilo ozbijno, krvavo. Uvik bi se naša niko ko bi ih smirija, rastavija, najviše je to bija oni koji je drža tovernu. Njega bi poslušali, š njime se nisu smili kontreštavat. Da nikima od nji i nije bilo do tuče, vidilo se po tomen šta bi za fintu zvali svit okolo: – Judi, drž'te me da ga ne ubijen! Dok san bija skroz maći, bilo me je stra to gledat, pobiga bi kući. Poslin bi se sakrija u koji portun i od tamo špija jerbo je u tomen uvik bilo i smišnih zgoda.

Ni tovernaši, ni drugi svit koji bi se tute našli, nisu se radi njiove tuče puno šekavali. Svi su znali da je to od smrike, masline ili borića. Kite od otoga cvića bile su šenji za vino koje se je u toverni puštalo. Zato su ota karanja, kako došla, tako i ošla. Uz to, oti judi su bili svima poznati ka pijančine, o kojima ni njiove famije nisu vodile računa.

Dilija je cukarine i bonboncine

Oni šta je pritija štrukavanjen, bija je isti oni koji je zva jude okolo da ga držu jerbo more bit svašta ako poludi. Osin po tomen, od drugi je bija drugovačiji i po odići koju je nosija. Dok su drugi bili u trlišu, rasparani i tašelani gaća, u jaketama brez botuna, obuveni u gumaše, on je bija obučen u štofani veštit, s modernin šijolanin postolama na nogama. Nije bilo novo, ali je bilo cilo i šumprešano.

U tovernu je dolazija uvik pridvečer. Dok je prolazija kaletama, ka pravi gospodin sa svima se je pozdravja, s nikima i razminija koju rič. Ćakula bi i s nama dicon, dikod bi nan da i koji cukarin – kocku cukra ili bonboncin.

Kako san od njega više puta čuja ono o štrukavanju kunpira, jedanput san se osubita i pita ga: – Kako se štrukaje kunpir? – E, zato ti triba štruko patati – odgovorija mi je uz cerek. Zna je on da mi dica s Male lože za to nikad nismo čuli, a ni vidili. Zato je nastavija: – To ti ima u kužini, a nije kredenca, nije škafetin, ni lazanjur, ni teća, ni padela, ni pinjata, ni terina, ni pašabroda, ni pirija, ni kaldaja, ni pićona, ni bićerin, ni pijat, ni pinjur, ni pošada, ni kacijola, a ni batipan s kojin će te mater istući, ako te vidi s menon. To je reka i oša svojin puten.

Prošlo je niko vrime, ja ga jopet, ovi put na Staron pazaru, priupita: – Šta je to štruko patati? A on odgovorija: – To ti je makinjeta s kojon se pravu njoki. Znaš li šta su njoki? Zera je zasta i još doda: – Ne znaš, a? To ti je najboja spiza koju je čovik izmislija, spiza za prste polizat. Zna san šta su frnjoke, to san puno puta dobija po glavi, a i da drugome, ali za njoke nikad čuja. Mislija san da je sve izmislija, uvatija me u đir, samo da me se riješi.

Smričke, murve, fafarinke

Od unda smo ga mi dica ne znajući mu pravo ime, zvali Štruko Patati, a njemu to nije smetalo. Kad bi ga nazvali, za fintu bi se za nama ka zatrča, ali naravski, nikad uvatija. Bilo je to više od dragosti, nego od jutine. Njegovi kumpanjoni iz toverne, radi robe u koju je bija obučen, a i zato šta mu nije nikad falilo šoldi za tovernu, svi odreda su ga zvali Amerikanac.

U ono vrime njoki u toću od tingula oli pašticade ili su se samo u gospodskin kućama. Nije svak moga kupit pivca ili dva-tri kila boje govedine, a još manje ih je bilo koji su znali ricetu za učinit prave njoke. Ja i moji prijateji iz škole smo, moglo bi se reć, živili neloše. Svima je ćaća ima dobar posal, redno donosija plaću kući. Nismo bili gladni, ali za njoke je ritko ko čuja.

U famijama s puno dice u kojima niko nije ima stalan posal, još ako su veći dija zarađenoga ostavjali u tovernama, jedva su priživjavali. Oni koji su svaki dan imali kruva, masti i koje jaje bili su sritni. Dica se po onome šta su imali u tin kućama, nisu nikad naili.

Zato su ih od mali nogu učili kako nać štakod za poisti vanka kuće; nać ili, ako nije bilo druge, i ukrest. Ka prvo, čin bi proodali, oma bi ih se vodilo uz more, učilo lovit ribu, ronit pidoće, vrpje, ugrce, prilipke (morski ježi se unda nisu ili). Išli bi na Šubićevac, u Rokiće, na Kamenar, Gvozdenovo tražit smričke, prve, divje kruške, murve, fafarinke, pinjole, kupit spuže posli kiše. Učilo ih se je brat šparoge, divji luk, mišancu. Vodilo u taraš u štađunima trišanja, višanja, grozja, oskoruša, arbakokula, voćaka, orasa, bajama, čentruna, cata, pomidora.

Po Amerike ide njegove njoke

Na tomen su resla dica oko Medulić placa, Male lože, na Gorici. Većinon su bili iz famija koje su poslin drugog rata doselile iz okolni mista, najviše oko Perkovića. Ode u gradu nisu imali poje, vrtal, ovce. Ne more se reć da nije bilo posla za malovane, škovacine, lučke radnike, ali nije svak moga izdurat radit osan uri. Lako bi izgubili posal, a brzo našli tovernu i eto ti unda dežgracije.

U niko doba Štruko Patati oliti Amerikanac je nesta. Po tovernama se pričalo da je oša u Ameriku, tamo je naslidija veliko bogatstvo. Daje, da je prvi šest miseci živija u šanatoriju, tamo se izličija, očistija od otrova. Poslin sagradija veliku tvornicu njoka – po Amerike ide njegove njoke. Napravija veliku kuću s više od dvaset soba, veću od Šarinih kuća na Staron pazaru. Iza kuće posadija des't ijada panja plavine i debita, ali vino ne pije, časti rodbinu i prijateje. Nije zaboravija tovernu, na kamenon voltu kroz koji se ulazi u imanje da je isklesat tri kite, naravski od smrike, masline i borića.

Koliko san puta spomenija štruko patati i njoke, počela mi je ić voda na justa. Iđen oma reć paroni da se raspita na pazaru kod koga su najboji kunpiri za njoke i kupi 5-6 kili, a ja ću kod mesara naručit meso za pašticadu. Ali prije moran viti di nan je štruko patati jerbo nismo davno pravili njoke, more bit da je uvatija ruzinu.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK