OBJAVA: 02.06.2019, 09:06h   •   IZMJENA: 02.06.2019, 09:07h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Šekondi gušti: Za niki blagdan na Žutu guštirali smo u lešoj janjetini, ali ne bilo kakvoj, već onoj kornatskoj


  Ilustracija Šekondi gušti: Za niki blagdan na Žutu guštirali smo u lešoj janjetini, ali ne bilo kakvoj, već onoj kornatskoj
PIŠE Gojko Huljev
02.06.2019, 09:06h

U zadnje vrime sve više pensan kako ću partit na more na pet-šest dan prez leda, prez jacere, prez palangara, prez ikakve lješke. Neću ponit ništa ića, samo kruva i pića. Znan, reći ćete, eno rebanbija je, oša na kvasinu, ali virujte, dojadila mi je vična trka, dojadilo mi je tuć buru, tramontanu, jugo. Koliko mi je puta došlo da rečen: – A ludoga čovika, je li to meni triba, fermaj, stani, daj mira i sebi i ribi!

 

Otići ću kad je bonaca, neću slušat prognozu za drugi, treći dan. Ići ću tamo di nema puno brodi, da nikoga ne vidin i nikoga ne pitan koliko je uvatija, na kojoj pošti, jesu li crvene ili plave. Naći ću nikoliko ugrcov, na njih uvatiti kanjca, a on će mi biti lješka za drugu ribu. Lovit ću samo onoliko koliko mogu poist. Dojadilo mi je špijat druge brode, gledat ko će šta uvatit i onda kad vidin ili čujen od kompanjona: – Ćapa je oni tamo – brzo kurbanjski uvalit se na njegovu rutu i poziciju, ne bi li bolje uvatija, ka da je svjetsko prvenstvo.

Sićan se jedne zgode kad smo u Kornatima pokraj Vodenjaka naletili na jato liganja na „piket“, kako se reče, a to je ono šta je u lignjolovu gušt nad guštima, šta pamtiš cili život.

Lovili smo malo udaljeni od još tri-četiri broda, kad su nan naletile. Bile su u po vode, na 12-13 metri; same su fermavale peškafonde, nije tribalo skosat. Dizali smo ih pet minuta, prez pristanka i u tren napunili sić od 15 litara. Nije bilo vrimena za brisat ruke, lice, brod. Na kraju je sve bilo mokro i crno od njihova štricanja.

Kad su to vidili s drugi brodova s punin gason su došli blizu nas, okružili nas tako da nismo više di imali bacit peškafonde; i onda je bilo gotovo, nismo je više uvatili ni mi, ni oni.

Dojadilo mi više slušat, a i  pripričavati ko je uvatija više i veće, jer znan da u svakom novom pripričavanju „kapitalac“ kreši za koji kil, a i broj ih se toliko uveća da je jacera i od 200 litara mala.

Tri pica kilaša

Kad san više dana na moru, radujen se danu u kojem se, zbog iznenadne fortune bure, ne more ništa radit. Okolo sve kuva, a ti se u sigurnom portu odmaraš, spavaš dok ti ne cikne, ćakulaš s drugim ribarima i, šta je najlipše, na miru, prez preše, kužinaješ, častiš se. Zato se, u zadnje vrime, sve više sićan takvih dana, dana kad se je više plandovalo i odmaralo nego lovilo, kad se spremala lipa spiza, bokuni za pamćenje.

Toga je bilo više u početku, kad san nabavija veći brod, počeja tuć debelo more i s familijon provodija cili godišnji na moru. Sićan se jednog obida na Žutu kad se nas šestoro vrhunski osladilo s tri ribe. Bila su to tri pica, svaki oko jednog kila, koje smo jedva smistili na velike gradele. Posli toga prova san puno ribe, ali ta gradeljada bila je među boljima.

Za niki blagdan, isto na Žutu, guštirali smo u lešoj janjetini, ali ne bilo kakvoj, već onoj kornatskoj. Pantin zbog toga šta je janjca prije tribalo uvatit, šta nas je zamolija prijatelj iz Murtera, vlasnik malog školja i ovaca na njemu. Kako su ovce skroz divje, tribalo je s više judi napravit pravu hajku, stirat ovce u jednu bužu i onda ćapat odabranog janjca.

Uvik san se pita kako jadne ovcu priživu na takvon mistu, posebno liti, kad se sva trava osuši, a voda ispari. Ostaje vično pitanje piju li ovce more, što niko nije vidija, ili samo ližu jutarnju rosu, ako je ima. Kolika je to delicija, čudi da se do danas niko nije sitija proglasit kornatsku janjetinu, kako se ono moderno reče, „brendom“ jer se s ničin ne može mirit.

Piškera, Panitula, Bevanda

To nije bija i zadnji put. Za rođendansku feštu jedne ženske iz klape osladili smo se konatskim janjcem s ražnja. Bija je to i oproštajni obid jer je bija zadnji dan godišnjeg, pa morete zamislit s kojin gušton smo ga pojili, posli 15 dan ribljeg menija. Bilo je to na Piškeri u Kornatima, priko puta Acijeve marine „Piškera“ koja je smištena na školjiću pokraj, lipog imena Panitula. Tamo je živija barba Bare koji se pomalo bavija ugostiteljstvom. Pantin to i zbog načina kako ga je ispeka, a to su nan rekla naša dica koju smo poslali da špijaju kako mu iđe posal. Rekli su da ga peče tako da desetak minuta drži na jednoj strani, pa onda okrene na drugu, jer nije ima vrimena cilo ga vrime vrteljat. … Koliko se ja šestin u parlatinu naših prikomorskih susida na Piškeri je tribalo bit ribe, na Panituli kruva, a fali još piće, pa pridlažen da se siki isprid Panitule nadije ime Bevanda.

Imamo najbolju marendu na Jadranu – viknija san jednoga lita na Žirju i bija san sigurno u pravu, dok smo oblizivali prste od jastoga na lešo. Dogodilo se je da mi je zapela mriža, a jedini način da je izvadimo, bija je veživanje za bitvu, pa gas. Mriža se je isparala, a ispara se na dva dila i jastog koji se u nju upetlja. Nije bilo druge, nego s njin u pot s vrućon vodon. Od onda mi je jasno zašto ljudi daju tolike šolde za kušat ga, a ribari ga cine u zlatu.

Kušinići bilog mesa u obrazima

Na moru se najviše kužinaje brudet, od ugora, od smokve, vrane, pauka, pasovine, od obotnice ili lignje. Na ovi ili oni način, bjanko, s pomidorama, s ljutin piverunon, s kunpiron, s maništron, s angrižon. Ko će znat kako još, ima miljun riceti. Parića san i kuša ih više-manje sve, jedino oni od škrpine se ritko nađe u mojem pijatu.

Ne volin š njon imat puno posla. Moraš bit pacenc kad je skidaš s tunje ili vadiš iz mriže, kad je čistiš, kad je rižeš, a i kad je ideš. Kad se sitin one dračave glave, onih kušinića bilog mesa u obrazima, one kožice, stra me je i taknit je pinjuron. To moš poist jedino ćućanjen, a ko će to. More doć i do rata kad je u teći jedna glava, a oko teće tri ćućatora, pa bili i najbolji prijatelji. Zato se ja nje brzo liberan, pa nek se drugi s njon muči.

Manje je opasno kad je u mriži načme druga riba pa ne bude živa, a onda učinin iznimku i poiden je.

Ako i niste na početku rekli: – Ovi je rebambija – onda ćete sigurno to sad učinit, a to je tako kad uđete u nike godine, to se svima dogodi.

 

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK