OBJAVA: 16.05.2020, 12:06h   •   IZMJENA: 16.05.2020, 12:06h   komentara   •     ISPIŠI

Kolumna Gojka Huljeva

Školski nauk jednog linčine: Najviše bi vrimena izgubija za napravit šalabahter


  Arhiva/ŠibenikIN Školski nauk jednog linčine: Najviše bi vrimena izgubija za napravit šalabahter
PIŠE Gojko Huljev
16.05.2020, 12:06h

Sami tangavali majice na špaline, matere nan šile brojeve, tako došli do dresova. Igrali sve boje, sustigli gimnazijalce, organizirali turnire za blagdane, bilo veselo. Bilo je posla za linčine kol'ko oš.

 

 

 

Lega, il boje reć Legica, jerbo kad je niko malešan i drag, ne moš drugo nego mu tepat, bila je pučka škola u kojoj san ja 1952. godine ka prvašić krenija u svoj školski nauk. Bila je smištena u Kalelargi prama sveton Jakovu, di počinje nizbrdica, pedes't metara od Medulić placa. Koliko je moja mala dičja glavica mogla upantit, imala je samo tri učione: jednu u raz Kalelarge, jednu šoto i jednu na podu. Kroz prozore vidija se porat, konal, Martinska. Učitejica mi je bila starija gospoja Mariani, dobra ka mater, ka baba.

Nas nikoliko siromašnijih i u zimu smo u školu išli u kratkin gaćama s dugin kafenin čarapama do guzica, koje je drža laštik. Niki su nan se rugali, bilo me sram. Radija samo ćaća, a nas petero u kući. Tribalo je boje obuć starije, sestru i brata.

U treći razred pribacilo nas u Sime Matavulja, tamo druga pisma. Nova škola, veliki plac isprid, uživancija. Učitejica Tona Krnić, dobra i ona, ne mo'š reć. U peton razredu postalo ozbijnije, došli nastavnici. Kumar iz crtanja, Iljadica iz pivanja, oboje stariji, š njima lako. Crnogaća iz tjelesnog, štipa za bafe one koji nisu slušali. Još se sićan Skračića, Seksa, Škudara.

U sedmi razred, ne znan zašto, pribacilo nas na Goricu. Jopet u staru kuću s tri ili četiri učione, s konja na tovara. Jedno kratko vrime išli u Crnicu, dok se Gorica pituravala. Od nastavnika ostali u pameti: Perčin, Milunovica, Zorić, Mrnđinica.

Učija tako-tako. Prvi pučke sve petice, poslin, kako ja resta, tako ocjene kalavale. Svršija osmi razred s dobrin, petice iz Lege pale na trice, dikod i duje na Gorici. A šta'š kad je landranje po Maloj Loži, Staron Pazaru, Tanaji bilo draže od učenja, od pisanja domaćeg.

Meštar od šalabahtera

I di'š unda upisat linčinu koji je pučku svršija s tricon, nego u Ekonomsku. Računali ćaća i mater vako: nek još to izgura, ako uspije. Poslin vojska, pa rađa, prominit će mu se pamet kad se bude mora dizat u pet uri ujutro za ić na posal.

Ekonomska išla neloše, prvi razred malo straja, kad san uvatija konce, snaša se, bilo lakše. Učija slušajući profešure dok su predavali ili boji učenici odgovarali. Libre bi otvorija unda kad bi oćutija da san doša na red, da će me pitat. Najviše bi vrimena izgubija dan prije nego je tribalo pisat školsku zadaću i to za napravit šalabahter. Iz njega bi pripisa šta je tribalo, baška formule, nije mi se dalo bubat ih napamet. Jedanput san na novoj drvenoj olovki iglon, maćin slovima, napisa više od deset formula iz matematike. Za proć razred tribalo je upoznat nove profešure, uvuć im se pod kožu, a to je posal koji traje misec-dva. Zato ono – linčina – pitanje je jel bilo na mistu.

A triba se je niko i bavit športon. Unda je u modi bija rukomet. Igralo se je na Pojani, poslin u sjemeništu. Sami smo, među se, nosili branke iz dvorišta Partizana na Pojanu, nije to bija lak posal. Poslin poludili za košarkon, tili stić Gimnaziju. Nji je učija profešur Slipčević, poznati trener i košarkaški sudac za cilu bivšu državu.

Ka prvo tribalo je pripremit salu u Partizana. Sami smo kupili važ bile piture i pinele, izmirili pa nacrtali šta je tribalo na parketu. Sami tangavali majice na špaline, matere nan šile brojeve, tako došli do dresova. Igrali sve boje, sustigli gimnazijalce, organizirali turnire za blagdane, bilo veselo. Bilo je posla za linčine kol'ko oš.

Brez šoldi malo toga moš

Ne sićan se tačno kad, bi'će šesdesetdruge, treće, stariji će znat, cili se grad diga na noge radi fuzbala. NK Šibenik je mora odigrat prisudnu utakmicu za uć u prvu ligu, tribalo je drukat, pomoći in s tribina. Skupilo se nas desetak, ošli u kazalište, tamo nan dali inštrumente: ručnu sirenu za uzbunu, velike čegrtajke, bubnjeve, trunbete. Puštilo nas na zapadnu tribinu mukte. Dali sve od sebe, čulo nas se sve do Bilica, ali Šibenik nije uspija, protivnik je bija boji. Zato kad se slavu nike godišnjice, tribalo bi i ovo zabiližit ka prithodnicu – kako se danas moderno reče – navijačke skupine.

E da je bilo šoldi, a brez nji malo toga moš, još bi manje linčarili. U niko doba počeli smo sami kužinavati, feštat usitno, vanka kuće. Svaki s dva kunpira u škaršeli, nedijon popodne, ošli bi na Jamnjak na jednu livadicu, zaklonjenu od bure. Od tamo bi s kanoćalon, naizminice gledali utakmicu i sladili se kunpirima ispečenin u lugu i žeravi.

Toga je bilo više kad smo počeli cicat bevandu, lizat bićerine, nije za pofalit se, a šta'š i kriti. Tako to dođe kad uvatiš sedamnaestu, dobra dičica, baška muškići, brzo se pritvoru u funcute oliti berekine. To je bila druga škola, tribalo je i nju savladat, s pacencon, da ne bi naškodila onoj u koji su te poslali ćaća i mater.

Fešta u Tisnome

A bilo je toga da ne moš virovat. Ka rečimo kad smo se nas četvoro odlučili osladit palačinkama s orasima i zalit likeron koji je u ono doba bija popularan, a zva se Aerkonjak. Drago, bezime mu neću reć, godinama ga nisan vidija pa ne znan oće li mu bit po voji šta ga spominjen, zna je ricetu za sparićat jedno i drugo. U kući je ima sve šta je tribalo, a ćaća i mater su mu bili negdi na vijađu. On je dožira, a nas troje mišali i kušavali. Ne sićan kol'ko je od litre Aerkonjaka ostalo, ali znan da nikoga nije bolija drob, nikoga nije tribalo nositi, svi smo došli na vrime kući.

Kunpir pečen u žeravi za malu feštu – a kako proslavit pravu veliku feštu, polaganje mature, završetak Ekonomske škole. Pensali smo više od misec dana, nikako se složit, dok Šime nije bubnija: – Janje, okrenit janjca na ražnju, a Ratko nadoda: – Kod mene u Tisno.

Svi dobro prošli maturu i pismeno i usmeno. Profešuri svi odreda dobre voje, dilili četverice i petice, proša i ja s pet. Skupili šoldi kol'ko je tribalo za janje i demejanu vina. Šime se zauzeja da će u Dazlini, u svon kraju, ispeći ga, nać dobro vino, a Ratko osigurat kruv ispod peke i mladu kapulicu.

A kako doć do Dazline i Tisnog – biciklama. Nema tri godine da je napravjena magistrala, još se asfalt nije oladija, ku'š boje. Skupili nikako šest bicikla, falu još dvi. Imaju ih Tomac i Despotović, naši profešuri, oni nisu bili Šibenčani, pa su s Baldekina do škole dolazili na biciklama. Stisli zube, pitali ih, oni brez puno se mislit dali, svaka in čast.

Šime i Fonzi su ošli ranije u Dazlinu, počeli feštat dok se janjac peka. Srića unda je bilo malo auta po cestama, furešti su se mogli na prste izbrojit, tako da su oni i pečenje brez gubitka, na vrime došli u Tisno.

Zadnje zajedničko ludovanje

Kako je bilo daje, šta ću van i pričat. Natukli se, oblokali, pridvečer izašli iz Ratkove kuće, počeli ludovat, pravit nered, ukrali mir lipon malon mistu. Kad je pala noć, napravili i štetu, sorili zid od jednog vrtla, prigazili liju salate.

Kad smo se umorili, vratili se u Ratkovu kuću, tamo smo od njegovih čuli: – Nesritna dico, šta ste učinili, traži vas milicija. Morate ujutro čin svane krenit za Šibenik!

Tako je i bilo. Probudilo nas u svanuće, onako mamurne posidalo na bicikle i otpratilo iz Tisnoga. A isprid nas uzbrdica do Kapele, po Magistrali prama Vodicama. Jedan debuli, neću ga izdat, oma iza Kapele, saša je s bicikle i lega na bankinu. – Ne mogu više – jedva je izustija. Stali i mi, odanili, dobro nan došlo. Kako daje? Šime, a ko će drugi, natovarija njegovu biciklu na leđa, a njega smo jedan po jedan, naizmenice vozili isprid sebe. Bilo je lakše kad smo ugledali Vodice, kad je došla nizbrdica.

Nije bilo lako, naradili smo se, ne bi se za nikoga od nas moglo reć da je linčina, baška šta nas nije niko tira. Bilo je to u šesti misec 1964. godine, bilo je to za našu klapu iz škole zadnje zajedničko ludovanje. Poslin smo, ka tići iz gnjizda, poletili svak na svoju stranu, niki se zaposlili, niki nastavili školski nauk. Među ovin drugima bija san i ja, linčina koji je na vrime završija obe škole, od nauke i od života.

Na proslavama godišnjica mature vaik smo se toga spominjali i planirali kako ćemo jedan dan sve ponovit. Nažalost nismo, za takvo ništo triba imat 19 godina, kad je i dan više, to nije isto.

 

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK