OBJAVA: 22.03.2015, 12:28h   •   IZMJENA: 22.03.2015, 12:33h   komentara   •     ISPIŠI

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (45)

Kako je lipa litnja noć


PIŠE Gojko Huljev
22.03.2015, 12:28h

Lako je tebi – reka mi je jednon zgodon prijatej s posla, nakon šta se kod mene natuka liganj na kolutiće s tar-tar umakon. Zdravo je podrignija, nazdravija sa žmulon crnoga i sa čačkalicon u justima počeja iznosit svoja zapažanja.

 

 

 

– Je, je, lako je tebi, ti u svaki tren, kroz cilu godinu, moš iz ledenice uzest pak liganj i gospodski počastit najbojeg gosta.

Da lako, mislin se, ma i lakše nego lako. Otiđeš priko zime dva-tri puta na more i eto ti pune ledenice – ako oš liganj, ako oš obotnic. Samo puno prije toga triba lako doć do broda i to ne kaića jer, da bi bilo skroz lako, brod mora bit najmanje od osan metri. Lako je i doć do peškafonda, ima ih u dućanima svake vele, gavun, ciplić, trilja; ma ne moraš ni birat, lignja se lako uvati na svakoga. Lako je doć i do pošte jer je skoro svaki dan od svanuća do zadnje zrake bonaca ka uje. Ako te i privari buretina, šta je uru-dvi probijat i tuć more – dikod više ronit nego plovit – i da ne bi ispa iz broda kad valja, vezat se konopon oko struka, a drugi kraj za bitvu. Ako se uz buru još i naoblači i bude šoto nule pa ne moš više skupit prste, sve je to ništa kad se sitiš liganj na kolutiće.

Ako i ne znaš di se najboje lovi, i to je lako, ne moš falit jer se svugdi dobro lovi. Kreneš kad te voja, pumpa odma na rivi, lako je ulit gorivo – sedansto-osansto kun (ne moš manje ako misliš lako do Žirja). Daje je jopet sve lako, gledaš šta drugi radu i samo vadiš lignje dok ti ne dosadi. Jedino šta nije lako – kad napuniš dva-tri sića sve to s broda donit kući.

 

Pivac ispod peke

Nakon nikog vrimena, kad ti prijatej nenadano dođe, lako je, kako je on i reka, iz ledenice uzest lignje, uvalit ih u vodu – to je skroz lako – očistiti ih je još lakše, izrizat na kolutiće, uvaljat u meko brašno i bacit u tavu i poklopljene frigat. Dok se one frigaju na brzake usitno isickaš crvenu kapulu, kisele kukumare, kapare, petrusimen. Sve to izmišaš s kiselin vrhnjen, senfon i majonezon i tar-tar je gotov. Ni najliniji čovik ne more reć da je to teško.

Ali štaš, prijatelj mi živi teke daje od mora, ne moš mu zamirit. Istina, moga sa i ja njemu uzvratiti iston miron kad je on mene častija pivcon ispod peke, ali di bi nas to dovelo.

To s prijatejen bilo je davno, ali ja ga se uvik sitin kad mi je na moru, po njegovu, lako.

Tako je bilo i onog lita kad smo nakon dva dana juga isplovili iz marine Piškera u Kornatima, o tomen smo zadnji put. Kako mi je nestalo ješke, prvo šta mi je bilo za činit je zaronit i uvatit kojega crva – u ono vrime to se je u Kornatima još moglo. Prošli smo kroz prolaz između Lavse i Piškere i okrenili u zapad prima malon škoju smišnog imena Veseljuh. Učinili smo dva đira oko njega, al nas nije uspija nasmijat jer teren oko njega nije obećava, a i puno je blizu marine. Za malo vrimena, to znan, počeće procesija brodova.

Ajmo u buru prima Kornatu, tamo nas čeka više sika nego škoj po imenu Blitvica, pari ćer od Blitvenice, ali ne virujen jer je puno mala da bi bila toliko daleko od matere. Mrvu daje je Gustac, brat blizanac onomu Gustacu prije Lavse, a rodjak trećemu koji je priko Kornata, uz Žut. Uvatit ćemo se za nj i viti kakve gušte on pruža. Teren obećava, nije na udaru vitra, ima mišano kamena, salbuna i raslinja, nije strmo, moga bi se naći koji crv. U početku gušt, malo posli muka, a nakon dvi ure toćanja i tumbavanja – sve je bilo, samo ne lako – uvatija san jednog jedinog crva. Cili smrznut i sa štumkon voltanin naopako, sitija san se prijateja i njegovih zapažanja.

 

Brudet s pašton

Oko podneva krenija je maištral, a to je znak da triba tražit koju lipu valu za odmorit se i obidovati. Plovimo u zapad pokraj Koritnjaka pa prima tri Rašipa: Velom, Malom i Rašipiću. Stajemo uz Veli. On, osim velikog klifa s vanjske strane, ima i lipu valu, zaklonjenu od maištrala s unutrašnje strane. Prid večer provaćemo, kad se vitar smiri, štokod uvatit, a onda tražit misto za prinoćište. Posli Arapovca, Maslinjaka, nakon pritraživanja sonderom, ka najboji teren ispa je teren pokraj najmanjeg od nji tri – Bisagice. Ako bude ribe ka kod Bisage pokraj Žuta, biće dobro. Nisan falija, ulovili smo pet-šest lipih popi i škrpinu skoro od kila. Nju san čeka, došla je ka naručena jer smo se zaželili brudeta sa pašton.

Prispavali smo u Vrulji, jednoj od lipših uvala na Kornatu. Ona je dobro zaklonjena, s desetak kuć i rivon na kojoj je teško uvatit misto zbog restorana koji tamo radi. Zato se sidrimo nasrid vale. Malo bućkanja neće nan smetat, a i dica lakše zaspu kad ih se u zipki malo gingolaje.

Ujutro ne prešimo, ža mi je bilo odma trošit ono crva šta nan je ostalo, a i nek se dica naspavaju. Ali grijota je i dangubiti jer nas čeka obać dva-tri mista na kojima bi volija bit svaki dan. Prvo je na redu, ni petnaest minuti iz Vrulje, Mana, škoj sa velikin klifon, ali je poznatiji po ruševinan starog dvorca na vrvu, radi čega puno turista pristaje uz njega i onda se penju gori i litretavaju zidine i sebe kraj njih. Malo ko zna, tako je i boje – ne triba judima kvarit ugođaj – da se ne radi o nikakvon antičkon lokalitetu. Umisto prije pet stotin, to je napravjeno prije 50 godin, kad se je snima film o Odiseju. Ma i kad to znaš, jopet je lipo popet se na 35 metri visine i, ako imaš korađa, pogledat s ruba klifa modrinu mora ispod.

 

Šta će nan zubatac

Iza Mane slidu dva škoja: Balun i Borovnik koje pantin po zubacima koje san tamo lovija na panulu. Ovi put nema panule jer, čin san je spomenija, svi troje mojih skočili su i viknili:

– Obeća si, ovi put iđemo turistički, šta će ti zubatac.

Zna san i zašto nisu dali jer čekala nas je najlipša plaža u Kornatima, tribalo nan je samo kvarat od ure do nje. Boje mi je držat se dane riči jer smo upravo prolazili pokraj školjića Plešćine pa san se pripa da ne bi zaradija koju plesku ako ih ne poslušan.

Ta vela lipost od plaže je na Levrnaki, velikon i lipo razvedenon škoju s tri uvale, pa moš po svakon vrimenu naći zaklonicu. Na sriću ti dan nismo tribali zaklonicu, nego čisto teplo more za razladit se, a dici i za izigrat se. Zato iđemo s vanjske strane u uvalu Škrovada na najlipšu pješčanu plažu koju san vidija, sa piskon bilin ka snig koji se ne muti i ne diže s dna. Kako nismo bili jedini koji to znaju, nije bilo lako nać slobodno misto za usidirit se.

Kad u dnu vale izađeš na kraj, na žalo, i popneš se pokraj nikoliko kuć na vr brda, s druge strane ugledaš veću, ništa manje lipu valu koja se zove Anica. Kad san je vidija, odma san zna di ćemo prinoćit jer je vala skoro ka jezero, zaklonjena od svega. Tamo se brod neće ljuljat dok budemo kuvali brudet od škrpine sa pašton, ali o tomen ćemo drugi put. Dotle se već vidin kako posli kraljevske večere sidin na krmi i guštan sa čašon bevande. Faliće mi samo Coce da mi kroz pismu kaže ono šta i ja sam dobro znan: Kako je lipa litnja noć…

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK