SADA ČITATE
Faturete i funcutarije
          OBJAVA: 22.08.2015, 13:14h   •   IZMJENA: 22.08.2015, 13:14h   komentara   •     ISPIŠI

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (54)

Faturete i funcutarije


PIŠE Gojko Huljev
22.08.2015, 13:14h

Dogodi se ritko, ali oti dan u šesti misec prije 60 godin, u pet uri popodne, dogodilo se je. Izletija san iz kuće i oma ubacija u četvrtu – u ono vrime nije bilo pete, niti se je ulicon išlo šela-pela, oma gas. Prvo na Malu ložu, ništa, daje isprid svetog Duva, jopet ništa, u Tršćanskoj, na kraju i na Staron pazaru isto. Nigdi nikoga, ni Fonza, ni Tome, ni Slave, bi'će se nisu uspili izvuć.

 

 

 

Dok san se mislija koga ću od njih zvat, čuja san kako niko viče: – O,o, miruj! Bila je to zapovid konju, a glas je dolazija s prve terace poviše Starog pazara. Tamo je bila kovačija u kojoj je radija kovač Bukić. Tamo se je uvik imalo šta viti, baška kad se je potkiva konj. U tren san bija tamo, sija na zidić i po ko zna koji put, uvik s malo straja osta gledat. Čovik koji je više puti viknija: – Miruj!, isprid kovačije čvrsto je drža konja za zadnju nogu, tako da ju je zavrnija prima gori, a kovač je u radnji velikin čekićen na nakovnju dricava užarenu potkovu. Konj je zna šta ga čeka, zato se je, razrogačenih očiju i raširenih nozdrva, otima i frka, ali čovik je bija jači. Unda je kovač s velikin klištima uzeja užarenu potkovu, doša do njih, pritisa potkovu na kopitu i niko vrime je drža tako. Kopita se je topila, puno je dimilo i smrdilo, ali to nije bilo sve. Kad se je potkova upasovala, a to nije uvik isprve uspilo, tribalo je još pribit čavlima, zavrniti ih, otkinit viškove i sve isturpijat. Uvik mi je bilo ža konja, mislija san koliko jadna beštija pati, zašto se ne ritne, pobigne. Posli san dozna da ga to i ne boli puno, više ga je stra, a mora se potkovat, jerbo bi mu se kopite po petunu i kockan brzo potrošile, a unda ne bi moga ni odat.

 

Šele, forćele, freni...

Nikako u isto vrime, kad je posal bija pri kraju, s gornje terace niza skale kalala su se dva mulca – jedan Papak, drugi Burazer – vidilo se je da ništo smišljaju. Čučli su ispod zida, jedan s jedne, drugi s druge strane skala i po zadnjoj skali među se rastegli špag. Namistili su se tako da oni koji silazi niza skale ne vidi ni špag ni njih. Zamalo eto ti malog Arasa, trkon iđe prima skalama, silazi po njima, a oni u zadnji tren nategnu špag, mali se zaplete, prsimice pade na petun i razbije kolino. Brzo se digne , kroz plač ih osuje, pošalje u niku stvar i oma pobigne u kaletu prima Gorici.

To je vidija Šime Balin, on je tute drža radnju za popravak bičikleta, izaša je iz radnje i viknija: – Mulci šporki, da vas više nisan vidija ode, mrš! Ono dvoje je pobiglo, Šime se je vratija u radnju i nastavija posal, a ja oša i to gledat. A on je centrira kolo od bičiklete koje je posli nego je bublo u zid, ošlo u osmicu. Nateza je rađe jednu po jednu, posli čega bi zavrtija kolo da vidi je li ga doveja u centar. Nije bilo onoga šta on nije moga popravit: od timuna, šele, forćele, frena, frajlafa, dinama, do tapecavanja buvela. Radnja mu je uvik bila puna bičikleta koje su čekale da dođu na red.

Kad san se i toga nagleda, krenija san nizbrdo, prima svojoj kaleti, ali san na dnu skala mora fermat, jerbo mi je put pripričija kar s konjen na kojem su bile vriće pune pilotine. Vriće su nosili u Jurasovu pekaru, koja je bila u prvoj kući, oma uza skale. S pilotinon se je grijala peć u kojoj se je peka najlipši bili kruv. Bija je toliko lip da ga je bilo teško uvatit, tribalo je uranit i čekat u redu. Pekar Juras obogatija se je na ton kruvu. Pravija se je veliki gospodin, vozija je more bit najboje auto u gradu – Opel Admiral.

Da mi je u oti tren bilo poist vruću bubu od toga kruva, promislija san dok san, naravski, jopet u četvrtoj, trča prima mojoj kaleti Grgura Ninskog. U glavi mi je bila slika rskave korice male štruce najbilijeg kruva u gradu. Bi'će radi toga, u trenu kad san smota iza kantuna, nisan vidija barbu Petra Perčina. Svin šucen udrija san u drvenu kašetu punu suvog kruva koju je on nosija isprid sebe. Osim komada kruva koji su izletili iz kašete na tle, iz kašete je izletija i mali mišić koji je odma pobiga u prvi portun. Ne znajući kako ću se izvuć viknija san: – Barba, pobiga van je miš! I barba Petar osta je incukan, pripa se je i on koliko i ja, ali je isto ka iz topa izvalija: – Neka, dite moje, uvatit će njega moj Brko. A Brko je bija stari suri mačak koji je uvik leža na pragu njegove kuće, a kojega je on ranija. Unda smo oboje počeli skupjat komade kruva s tleja i mećat u kašetu. Kruv je nosija jednoj Crnički koja je držala kokoše; on njoj kruv, a ona njemu jaja.

 

Čavalduke, napršnjaci, botuni...

Barba Petar je bija dobrodušan i brižan didica. Sve je poznava, svima se je veselo javja, niko od njega nije čuja beštimju ili grubu rič. Goija je i ponosija se s velikin sidin brkovima koje je uvik gladija, a krajeve zavrća prima gori. Da je pušća i sidu bradu, s rumenin obrazima, vičnim osmihon na licu i obilatin štumčićen isprid sebe, moga je u svako doba glumit dida Mraza.

Ne znan je li iz potribe ili samo da bude među sviton, na pazaru je drža banak. Prodava je ono šta svakoj ženskoj triba: jaglice, čavalduke, napršnjake, botune, češlje, forkete, šigurece, a posakrito i kremenje za fajercake. – Polako dite moje, čuvaj se!, reka mi je kad smo krenuli svak svojin puten, ja jopet prima Maloj loži, viti je li ko od prijateja izaša.

Zasta san na po ulice, na mistu di se križa s Tršćanskon, tamo je na kantunu bila mala butigica, tri za tri, zvala se je Delikates. U njoj se je moglo kupit salama, sira, pršuta, sve lipe stvari koje smo ritko mogli poist. Teško da bi proša tute a da ne bi usporija, da baren uvatin teke vonja koji je tira vodu na justa. Oti put, dok san špija kroz izlog butige, zapazija san mlađeg Salvezanija kako virka iz svoga portuna, pet-šest metri daje i koji mi je na mote pokaživa da mučin. Oma san i vidija zašto, na tleju dva metra od mene leža je veliki, kafeni takujin. Maka san se nikoliko koraka i činija fintu da ništa ne vidin, da ne pokvarin Salvezanu posal.

Zamalo eto ti od svetog Duva šjor Ljube Prebande, iđe adađo i gleda u pod. Kad je doša do takujina, sta je ka ukopan. Pogleda je oko sebe vidi li ga ko i brzo nogon poklopija takujin. U to je prima Maloj loži išla moja susida, kompravenda Matija Bašićka, koja je tamo držala banak s verduron. Nosila je bili saket na kojen je pisalo Sugar, pun zeja i špinjače. Šjor Ljubo je okrenija glavu na bandu, pravija se da je ne vidi da ne bi mora š njon ćakulat. A ona oće-neće, nikako proć. Njemu bidnon to je bila cila vičnost, jerbo je sebe već vidija u Delikatesu kako kupuje pet deki onog salama sa crnon kožicon, koji najlipše miriše.

Kad je finalmente Matija zamakla, diga je nogu s takujina i mašija se rukon za uzest ga, al mu je u zadnji tren takujin uteka. Potega ga je mulac Salvezani uz pomoć tankog pela s kojin ga je veza. Bidni šjor Ljubo gadno se je štrecnija, ali je odma i razumija šta ga je spopalo jerbo je vidija njega kako se davi od smija. Bija je blage naravi, ali nije moga odolit da ne drekne: – Funcute jedan, dat ću ti ja kad te dovatin.

 

Teće, bronzini, vrčine...

Priznajen, i ja san se slatko smija dok san u trku nastavija prima Maloj loži. Kad tamo, vidin niko naložija oganj uza zid crkve svetog Ivana, u kantunu di se crkva malo sužaje. Šta je reć, bi'će mulci s placa ništo izvodu. Ali nije, teke daje bija je čovik koji je u vas glas počeja vikat: – Šaldajen teće, bronzine, vrčine, lušijače, lavadure, lakomice! Malo je zasta pa još doda: – Začipan buže svake vrste!, i unda se počeja ka lud cerekat. Bija je to Pećina, ne znan je li mu to bilo pravo bezime ili se svit š njime samo ruga. On je naložija oganj, jerbo mu je triba za ugrijat šaladur, koji mu je bija glavni alat za njegovu faturetu. Kako mojih prijateja nije bilo ni tamo, nije mi priostalo nego ostati i to gledat, računa san: prije će mi proć vrime. Uvik zaresta, neočešljan, škure masne face s velikin brčinama, taki je bija Pećina. Š njin nikad nije bilo dosadno, baška kad bi se napija.

Eto tako san proveja oto popodne najviše zato šta su moji kumpanji negdi zapeli. Meni, a i drugoj dici koji su živili oko Starog pazara, Male lože i Medulić placa, bila je to svakodnevica. Moji unuci Dome, Duje, Tonko i Matkić da điraju cili dan po gradu teško da će vidit kovača kako potkiva konja, čovika kako šaldaje teće, mačku kako lovi miša. Neće u gradu, ali oće u svojoj sobici s mišon koji ne biži ili brez njega, za kompjuteron.Tamo će sve nać i puno više, ne moraju skitat okolo ka i ja. Po mome fali još samo da okusu slast rskave korice Jurasove male štruce bilog kruva i uvatu vonj friško odrizane fete salama sa crnon kožicon. Svi govoru da je danas dici puno boje, ali kad bi se moglo sve vratit, a ne more se, ja bi jopet po mome. Za mene važi ona: Neću se nikad minjat.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK