OBJAVA: 04.10.2015, 13:18h   •   IZMJENA: 04.10.2015, 13:18h   komentara   •     ISPIŠI

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (57)

Magare se drži za ular, a čovik za rič


PIŠE Gojko Huljev
04.10.2015, 13:18h

Bija je petak, kraj radne šetimane. Pridstoju dva dana libero – punon forcon ćutin teplinu u duši. Vi'ću šta ću: ako ne krene jugo, otić na more; ako krene, jopet dobro. Proliće je, počele su šparoge – to ujutro – popodne bacit na balun, basket, a neće ništa falit ako budu i balote. Ali danas do kraja dana ništa: samo odmarat, linčarit, brez ikakve sile.

 

 

 

Baška zato šta je obid bija za pet, još boje za prste polizat: bakalar na brudet s kumpirima i penetama. A baba ga je znala skuvat ka najboji meštri od kužine. Kad bi je ko pita kako ga je spremila, po kojoj riceti, ne bi znala reć. Rekla bi samo: – Ka i svaki put, ali znan da je na prvo misto mećala pravo uje, a povrh svega petrusimen. –Ako petrusimen ne miriše, govorila je, zaludu i najskupji bakalar, a najboji bakalar, po njoj, je oni svitliji kojemu su uši jedno naprid, jedno nazad.

Posli dvaput repete i žmula bevande od tri prsta plavine i rešto vode, odredija san sist pod slar na banak i nanovo učinit bevandu, jerbo mi se činilo da mi se bakalar koprca usuvo. Mislija san barenko po ure odanit, grijota bi bila da mi se izmiša ono šta san s pacencon lipo složija. A i takva je kod nas užanca, posli obida obavezno se odmorit, ako triba i bacit pižolet.

Kad eto ti njega. U livoj ruci nosi staru drvenu katridu s naslonon, na kojoj nikad ne znaš kad ćeš pasti, a u desnoj škare, makinjetu za brijanje, češalj i priko ruke šugaman. Nije ništa govorija, stavija je katridu isprid mene, sija na nju naopako, okrenija mi leđa, pribacija šugaman oko vrata, a one inštrumente metnija na banak kraj mene. Ima je više od 80 godin, a bija je po snazi boji od puno duplo mlađih od njega. Visok, mršav, brez deka sala, ka od šale bi, brez da savije kolina, s dlanovima dotaka pod. Cili život radija je poje u Bilicama i tri parcele u Donjen poju, a penziju je zaradija u Crnici. Ka i moja dica, i ja san ga zva dida, a ne punac kako je tribalo.

 

Magare se drži za ular, a čovik za rič

Pod starost pokupija je puno mudrosti, svima je dilija svite i učija mlađe. Za svaku stvar, za svaku zgodu zna je reć niku poslovicu koja se je prinosila s kolina na kolino, a po kojoj bi se mi mlađi tribali ravnat. Ili tako ili će sve propast.

– Ma di danas, dida, krepan san, tek san doša s posla – zavapija san. – Ostavimo to za sutra – prova san se izvuć, nisan moga zamislit da moran prominit plan za provest najlipše popodne. –Taki je bija dogovor, prošle nedije sam si tako reka – nije se da dida, a ja nastavija: –Umoran san, drću mi ruke, neće ispast kako triba. Unda je izreka ka zadnje ovo: – Kod nas je oduvik važilo da se magare drži za ular, a čovik za rič.

Više nisan ima di, diga san se, uzeja češalj, proša mu priko gole ćele i priupita: – Kako ćemo? – Ka i svaki put, odgovorija je ka i baba za bakalar, a ja doda: – Je li za u grad ili za poje? Ni posli ovoga dida se nije da zbunit: – Napravi kako bi i sebi, ne triba boje. Pasalo je vrimena, a ja se nikako maknit daje od češljanja ritke kose, nisan se moga pomirit s time da ga moran šišat. – Počni više – nije više moga durat – znaš kako se reče: kad bi se bojale ruke ka oči, čovik ne bi nikad ništa napravija. Tako ja počeja šišat, a on pričat, ka kod pravog barbira.

– Triba svaki posal na vrime napravit da ne bude po onoj: uvečer trista, ujutro ništa. Prije nego započneš radit niku stvar, moraš dobro promislit, da ne ispade, kako je moj pokojni ćaća zna reć: ne zna liva šta radi desna. Nije to ni izreka kako triba, a meni iz desne ruke ispade makinjeta od brijanja s kojon san mu stanjiva bafe kraj livog uva. On, ka da je to čeka, ka iz topa izvali: – Kako ti neće ispast kad je držiš ka pas ježa.

 

Da je stvora ka govora

Unda je niko vrime muča, biće promislija da nije pametno puno mi kontreštavat jer san mu počeja škarama u fino ravnat side vlasi iza uva prima potiljku. Muča je, umirija se i priko mire, a unda mu je klecnula glava, zadrima je. – Ajmo, dida, nema spavanja, ja radin teški posal, a vi spavate, ne more. Reka san i oma zažalija, jerbo me je brzo priupita: – Ka'š sadit one masline, krenija je četvrti misec, jopet ćeš zakasnit ka i lani. – A kad ću, ja radin, ostaje mi jedino subota i nedija i tija bi dikod i na more – prova san se opravdat. Na to je on istresa još jednu mudru: – E da je stvora ka govora. Ne moš petkon, ne moš svetkon, a rupe se neće same kopaju, unda nađi koga.

Da ne bi uvik njegova bila zadnja, naredija san mu: – Nu pomaknite se mrvu u livo, gotov san s ove strane. On je to učinija onako sideći, stara katrida je gadno zaškripala, jedna je noga išla ispod, a on skoro pa, srića šta je bija žvelat. – Uzeli ste najboju katridu iz tinela, sve tašel na tašel, ima u njoj više brukava nego drveta, iskoristija san zgodu da mu se narugan. – Kod kojeg maranguna ste učili zanat, biće kod onoga šta je zna reć: dvaput san otpila, a jopet kratko, lipo mi je silo da i ja izbacin koju mudru.

 

Pogodija ka s noson u guzicu

Pet-šest minuti smo oba mučali, ja san radija oko drugog uva, mora san pazit da ga ne pecnen, a on se biće uvridija. Tribalo se je pomirit, zato san ga priupita: – Ima li ko ko bi za plaću radija, kopa rupe? On je još jedno vrime muča, a unda je reka: – Ima jedan iz Bosne, radi malovanske poslove kod zidara, radija je na kući onog Slavonca. – A, oni debeli, vidija san ga i ja, stoji mu glava ka badanj, iznija san i ja svoje zapažanje. A on nastavija: – Oda ka da ima dvi live noge. Kažu da je u poslu zadnji, a na marendi prvi. More poist za dva druga, a i neće svaku spizu. Skupo bi te došle ote jame. Kako nan je ovi razgovor lipo u slozi krenija, ja san se nadoveza: – On spada među one za koje se reče: gleda kupus, a ubada meso. Dobro da ste mi sve ovo rekli, jerbo je moglo ispast, kako ono vi rečete: pogodija ka s noson u guzicu.

Još mi je od posla ostalo da mu teke poravnan francete, a kad san i to učinija, on se je, brez da išta reče, prstima uvatija za obrve, koje su za razliku od kose bile debele ka tanja žica, a duge i do tri centimetra. Tija je reć i da njih uredin. – Za ovo će mi tribat kombinirke, sa škarama za robu ovo neće ić, prikinija san primirje. – Rugaj se, rugaj, i ti ćeš ostarit, bija je njegov odgovor.

Kad san na kraju skinija i otresa šugaman š njega još san reka i ovo: – Evo vas, sad ste ka mladić, neće vas baba pripoznat. – Šta je za plaću? – priupita je ka da je bija kod pravog barbira, a ja odgovorija: – Dat ćete mi ovu katridu, fali mi drva za potpalu.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK