OBJAVA: 06.04.2015, 12:59h   •   IZMJENA: 06.04.2015, 12:59h   komentara   •     ISPIŠI

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (47)

Naranče u jabuci


PIŠE Gojko Huljev
06.04.2015, 12:59h

Iđe Kole priko Pojane prima Kalelargi, colata. Kako i neće kad na jednoj nogi ima postol, a druga mu je bosa. S druge strane iđe Cincin koji, kad ugleda Kolu, zastane, zagleda se u Koline noge i reče:

 

– Izgubija, a?

Kole isto zastane i vrteći glavom, odgovori:

– Ne, ne, nego naša!

E, kad je gušt naći, makar i malu stvar, a šta je najvažnije: ono šta nađemo uvik pari da više vridi, nego kad to isto kupiš.

U vrime moga ditinjstva nije vridija zakon o dičjen pravu na misečni džeparac ka danas, pa san se ja, ka i većina dice, mora sam snalazit za izfinancirat svoje male potribe. Najčešće bi to izveja tako da bi uru-dvi đirava Starin pazaron, provlačija se među sviton, između banaka, ne bi li naša koju banicu koja je nikome ispala iz takujina. Kad bi se svit raziša, vižitavali smo buže od kanalizacije i bili smo pravi meštri za žicon izvadit koji dinar kroz gožđane rešetke.

Lipo je otić na more i donit dobar bokun, ali to nije uvik lako. Puno toga prije triba učinit: pripremit tunje, otić na more, nać ribu, a to je jopet ništa ako nisi proša cilu nauku o riban. Puno je lipše donit kući pravu ljogu bez da si bacija mrižu, položija palangar, smočija tunju. Nema među nama onoga koji nije sanja kako je naša na sri mora još duhatog brancina, oradu, šampjera i onda prima nepisanom zakonu – da je tvoje sve šta nađeš u moru, ako u blizini niko ne viče: ostavi, to je moje! – lipo ga pokupiš i sakriješ ispod pajola.

– Znaš li koga da iđe prima Murteru? – pita me je prije puno godin barba Šime na rivi u Pristništu na otoku Žutu.

– Znan, a i vi ga znate – malo san se našala.

– A koji je? Pita je dalje

–Ja – reka san i promislija kako će me dat vragu, ali nije.

– Učinićeš mi veliku ljubav ako me ništo poslušaš – nastavija je. – Iman jednu veliku ribu koju bi mi triba odnit Kašaru, čuja si za nj.

– Oću, kako neću – bilo mi je drago da mu mogu pomoć.

Oša je u kuću i donija u drvenoj kašeti od kumpira velikog zubaca.

– A di ste ga ulovili? – nisan moga izdržat da ne pitan.

– Nisan ga ulovija, nego naša ode kraj Gustaca, bija je zableušen, još je mrda repon kad san ga ćapa.

Vidilo se je da je puno sritan, a bija san i ja kad san se vratija i reka mu da je zubatac svršija na pravo misto, i za to dobija litru maslinova ulja.

– Imaš sikiricu? – pita me je drugon zgodon prijatelj Drago jednog litnjeg dana u uvali Stupica vela na Žirju.

– Štaš gradeljavat? Ne bi smija ode ložit oganj – upozorija san ga.

– Nije za to, triba mi za raskomadat velikog tunja – odgovorija je.

– A kako si ga ulovija – tija-ne tija, mora san ga pitat.

– Nisan ulovija, nego naša. Nasuka se na žalu blizu moga broda, a ja skočija – uvatija ga za rep i š njin na kraj.

Kad mi je vraća sikiricu, posli uru vrimena, donija je komad pancete od tunja za moju uslugu, a čuja san da su tako prošli i drugi iz njegove klape koji su se tamo našli i pomagali mu u poslu.

– Pomoži mi, ne mogu više – reka mi je rođak Niko i ne sićan se više koje godine kad smo se intrali na magistali kod Marine Kremik iza Primoštena. Vidija san kako, cili mokar od pota, nosi u jednoj ruci krtol, a u drugoj jaketu od trliša svezanih rukava, oboje puno cipalja.

– Biće u vršu? – prije bi puka, nego ga ne upita.

– Ma kakvi u vršu, naša san ih doli prima Zečevu u ogradi pokraj ceste, petsto metri od mora. Vidija je da ne razumin ništa pa je nastavija. – Sićaš se, jučer pridvečer je sneveralo i bila je pijavica. Išla je od Svilana i ona ih je bacila na kraj.

Teke san se i ja oznojija kad san preuzeja krtol, a oladija san se tek kad san očistija tri kila cipalja zlatara koje mi je rođak darova.

Gušt je naći, ali je gušt i dobit mukte – alamake – kad se najmanje nadaš od nikoga koga nikad nisi vidija.

– Uzmi kolko oš – reka je meni nepoznati ribar s koće jedne zimske večeri na Ravnom Žaknu u Kornatima. U čudu san sta i gleda kako nikoliko drugih ribarov izlazu iz koće noseći za repove u svakoj ruci po tri-četiri ribe, svaka blizu tri kila.

– Uzmi, ne misli se – gurka me je koćar – ima ih priviše – ne moremo izvuć mrižu iz mora dok ih baren polak ne izvadimo.

Nisan moga drugo nego pomoć ljudima pa san i ja uzeja pet rib, a i sitija san se da moji kući volu pohanu pasovinu. Od onda više nikad nisan vidija najmanje ijadu morskih pasov na jednom mistu.

– Zemite, ak želite, moja žena ih ne voli – iznenadija me jedno lito ronilac koji je dopliva do mog broda u uvali Magarna na Zlarinu. U ruci je drža male osti podvodne puške na kojoj su bile nabodene dvi obotnice koje su usput pokupile stari vojnički postol, a zna se – šta obotnica uvati – ne pušta lako. Odma mi je došlo u glavu da se boji skinit ih sa ostiju pa nije bilo druge nego učinit šta traži. Nisan jedino zna šta ću s postolon pa san mu reka:

– A mogli ste uzest baren postol, kako ćete doć kući bez išta.

Kasnije nisam sebi moga oprostit kako se nisan sitija Kole, njemu bi postol dobro doša.

Posli ovoliko ribe, pametno bi bilo poist štakod laganije, najbolje kakvo voće. E, bilo je i toga. Sedandeset i nike, od lanterne Mulo isprid Rogoznice pa sve do Zlarina, more je bilo puno (šta u gajban, šta u rinfuzi) naranača. Dva-tri dana niko nije iša u ribe, svi su išli u naranče pa tako i ja. Je da su bile malo marinirane, al su se većinon poile. Pačen, nisan reka najvažnije, nasuka se blizu Rogoznice teretni brod pun naranača pa je tribalo po tereta bacit u more da bi ga se škapulalo.

Na kraju, skužajte, laga san van da u ono vrime dica nikad nisu dobivala džeparac. Sitija san se, imali su jedan jedini put, i to za Novu godinu. Mater bi in dala jabuku i poslala ih u rodbine i kod susida koji bi in u jabuku udili koju banicu. Ko je ima sriće, njegova je jabuka na kraju izgledala ka jež, a ko nije, moga je jedino poist jabuku. Ali šta vridi, od skupljenih šoldi, veći dil bi in uzela mater i š njima kupila naranče radi kore koju je ragatala u tisto za fritule.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK