OBJAVA: 15.02.2015, 12:55h   •   IZMJENA: 15.02.2015, 12:55h   komentara   •     ISPIŠI

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (41)

Od Žakna do Piškere


PIŠE Šibenik IN
15.02.2015, 12:55h

Kad se je zimi išlo u Kornate, za nas iz Šibenika i iz Vodic, Ravni Žakan je bija centar svita. Najboje su lignjaške pošte – a radi liganj se je najviše i išlo u Kornate – oko Ravnog Žakna, od Puhova u jugo i do Prišnjaka na drugu bandu. Isto je i s obotnican. Ravni Žakan s velikon rivon koja je dobro zaklonjena, osim po jugu, pravo je misto za odmor i noćenje, a još više za trevit prijateje i razminit novitade o riban. Pravo je misto za pofalit se kad si uvatija puno, isto tako za pokrit se ušima kad si ispa škoba, a dikod i za špijat di se najboje lovi.

 

 

 

Ali ovo oko Žakna tek je tretina od cilih Kornatov. Ostatak, koji nije ništa manje lip, puno puti proša san u litnjen stađunu, zato ćemo ovi put daje u zapad. Posli Prišnjaka je teke veći škoj – prvi koji s vanjske strane, prima kulfu, ima klif, skroz okomitu liticu visoku dvadesetak metri koja se odma, metar od kraja, ruši u veliku dubinu blizu 60 metri. Moš doći s provon u sami kraj, uvatit se rukon za stine, molat tunju ispod sebe i uvatit kanjca ili kantara. Škoj se zove Kazela.

Uz nju teke daje je manji, ali visočiji Klobučar koji ima isto klif, ka i svi koji slidu sve do kraja Kornatov, a ima ih i Dugi otok koji se nastavlja. Klobučar se drži za ruku s Gustacen koji je u buru, dili ih uski prolaz kroz koji veći brodi ne moru proć. Svi troje – Kazela, Klobučar i Gustac – imaju svak svoje stado ovac i nemaju ništa uzidano – ni kućice, ni mula. Kako su svi ublizo, more između njih je ka jezero, tamo se, osim po buri, more uvik lovit i uživat. Jednon zgodon tu lipost pokvarija je veliki orao koji se prid našin očima obrušija na malog janjčića. Srića, bili smo blizu, počeli smo se derat, lupat po brodu i tako ga nikako poplašili. Oti put smo spasili janjca, a šta je bilo za pet-šest miseci, kad je janjac uvatija deset-jedanaest kili, boje da i ne pripostavljan.

Uvala sliči na piriju

Sve škoje od Ravnog Žakna, pa do kraja cilog arkipelaga, prima kopnu zatvara najveći – škoj svih škoja – Kornat – ćaća svih ostalih jer svi po njemu imaju bezime. O njemu neću puno jerbo se uz njega i oko njega lovi slabije nego oko drugih. Je da ga je lipo vidit jer je cili prošaran ravnin kamenin zidovima koji su branili ovcan da iz jedne parcele prilazu u drugu. Prima jednoj legendi, na mistu di je Kornat najtanji (nema s kraja na kraj 30 metri) murterski gusari pribacivali su na ruke, priko ovčjeg mesa, brodove da bi pobigli jačin mletačkin brodovima koji su ih gonili.

Ajmo daje u sjeverozapad, u pravcu u kojen su ka po špagu poredani cili Kornati. Zbog takvog položaja dobra su zaklonica od bure, ali slaba i nikakva od juga. Zato svaka vala u koju se moš sklonit od juga vridi više nego druge, šta svaki ribar ima na pameti. Među otocima koji imaju dobru zaklonicu od juga je slideći odma iza Gustaca, lipog imena, Lavsa; s klifon prima kulfu, a velikon lipon uvalon s unutrašnje strane. U uvali koja sliči na piriju mo’š se sklonit od svih vitrova, jedino more teke smetat bura ako nisi uvatija misto iza nikoliko mulića koji su isprid pet-šest kućic u samon dnu vale. Više puti san prinoćija tamo, ali mi je jedna litnja noć ostala i dan-danas u sićanju jer san tu noć više sidija na provi nego spava u kabini. Zato, ako se nađete tamo, nemojte se vatat za kraj, niti ostavljat pancetu na stolu posli večere jer će van u vižitu brzo doći miši. Ako van se oni uvalu u brod, to je gora dežgracija od fortune juga, onda ti jedino trapula more spasit litovanje.

Piškera je najlipša marina

Nakon noćenja u Lavsi, za malo – nema ni sto metri od nje, eto Piškere – većeg škoja bez veće vale, ali s velikon Acijevon marinon koja po njoj ima ime. Šta je najsmišnije, marina nije na Piškeri nego na Panituli, malon škoju koji je uz Piškeru s nježine vanjske strane. Zbog pličine koja prolaz između njih prtivara u uvalu, a Mala Panitula i Lavsa zatvaraju od juga, ulito u toj, meni najlipšoj marini u nas, stotinjak nautičara svaki dan nađe siguran vez i misto za uživat u lipoj spizi nakon mršave brodske kužine.

Kako krajen osamdesetih godin regule Nacionalnog parka nisu bile stroge ka danas, a uprava marine za nas domaće uvik je imala koje slobodno misto, i ja san puno puti prinoćija u toj marini. U sićanju su mi ostala dva dana i dvi noći koje sam proveja tamo u vrime kad zbog jakog juga niko nije moga isplovit iz marine. Od 110 brodi koji su se ka srdele poredali iza pontona, bilo je 90 jedrilic. Kako je jačalo jugo, tako je i jačala škripa, cika i cvilenje konopa, sajli, lantina na njihovin jarbolima i bokobrana između natiskanih brodova. Za zaspat tamo, kad je za to došlo vrime, bilo je ka provat zaspat u prvon redu koncertne dvorane u kojoj svira filharmonija. Sa susidima prvi dan smo bili samo na Buon giorno ili Guten tag, ovisi o bandiri na krmi njihova broda. Drugi dan smo već razminjivali darove, mi njima teple palačinke, oni nama botilju vina. Na kraju nan je bilo ža kad je jugo fermalo.

Ulovija ronioca s punon opremon

Kako je za me i dvi ure puno za ne smočit tunju, altroke dva dana, prova san lovit sa klifa koji je visok desetak metri i nisan požalija jer san uvatija lipih bokuna – popa i pica – sve riba od porcije. Na isto misto, ali drugon zgodon, to ću uvik pamtiti, uvatija san najveću ljogu u životu, pizala je blizu sto kili. Dobro šta mi je otpala jer bi na duši ima ronioca s punon ronilačkon opremon koji je s ekipon ronija na 7-8 metri dubine ispod klifa, tamo di san ja lovija.

Na Piškeri san upozna barba Baru koji je živija priko puta marine i pomalo se bavija ugostiteljstvom, nudija je najčešće riblju gradeladu nautičarima koji nisu tražili bile tavajole i tapecirane katride. Sidili su na bancima i po sistemu švedskog stola guštali u friškoj ribi. Kad san njega vidija, sitija san se još jednoga ugostitelja samotnjaka. Ovi je bija sa Prokljana i on bi, kad bi se dogovorija s gostima šta će in spremit, isprid njih na stol stavija pršut i nož i reka nek sami rižu koliko in triba dok on učini gradeljadu. Pričalo se da, ko je kod njega jedanput doša, navraća se godinama.

Osim ribe, barba Bare zna je ispeć i janjca na ražnju, ali to je tribalo pet-šest dan prije naručit jer janjca triba najprije ulovit. Za rođendan jedne ženske u našoj klapi i mi smo š njin dogovorili janjca na ražnju. Na kraju, tija bi van reć da oti kojega smo poili nije moga bit oni kojega smo spasili od orla jer se dogodilo dvi godine posli.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK