OBJAVA: 23.01.2016, 12:26h   •   IZMJENA: 23.01.2016, 12:26h   komentara   •     ISPIŠI

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (59)

Vrag ti odnija pijate


PIŠE Gojko Huljev
23.01.2016, 12:26h

– O, o, o – vika je kočijaš i desnon rukon žestoko poteza redine, a livon manito zavidava ručku od kočnice. Bilo je to isprid činovničke zadruge, vozija je na karu iz poja svojoj kući na Građu dva maštela puna grozja. A mora je naglo stat jerbo je vidija da na cesti s rive tutnji veliki crnički kamion koji je svaki dan iz luke vozija rudu za fabriku. Na kileru kamiona pisalo je velikin slovima FAUN, a bija je ka manja kuća. Pričalo se je da more privest iz šuca po vaguna materijala, koji se lagano iz njega prosipa po cilon gradu.

 

 

 

Zna je Jakša da na otoj cesti on ima pravo prvi proć, ali mislija je: – Pušti stat, ko zna oće li ovi stat, a more se i konj pristrašit, pa di si unda. Bija je skoro prid kućon, nije mu se nigdi prešilo; kad je dan lipo započeja, nek tako i svrši. Bija je dobre voje jerbo je dočeka da, ka i drugi šibenski težaci, potrga svoje loze i spremi na sigurno ono na čemu je od vejače radija skoro svaki dan, kad se po vrimenu moglo. To njegovo blago bilo je pet i po mira, najviše plavine i ništo malo trbjana, koje je pobra uz pomoć dvi Krapjanke. A šta je to prima dvajstipet mira koje je ima prije dvajst godin, dok je bija u snazi kad je radija ijadu i po loza. Sad je još drža manje od četiri stotine, na dvi parcele, jedna na Utvini, druga u Prodoju. Peta je ura popodne, učinija je velik posal, ali još ga čeka. Kad ciđa bude u bačvi i kad doda još šta triba, unda more odanit.

Kad je Faun smota i nastavija prima Građi, krenija je Jakša svojin karon za njin. Baš kad je proša Šupukovu kuću, iz slipe ulice u kojoj je sta doktor Smolčić, izleti tulimice mulac, ozada skoči na kar i ne dižući glavu iz zadnjeg maštela ćapne dva grozda plavine. To je vidija čovik koji je iša pokraj Zorićeva zida i oma viknija: – Krede ti mali grozje ozada! Jakša je u tren skočija na noge, dreknija: – Mulac jebeni! – i zamanija škurjon koliko je moga doseć. Mulac skoči s kara, škurja ga samin vrvon zavati po špalama, jedan grozd mu ispade iz ruke i raspe se po cesti, a unda, šta je brže moga, pobigne u slipu ulicu. Jakša je nastavija daje. Još je nikoliko puti, sam sa sobon, spomenija mulca i one koji su ga nakoga odgojili, ali se nije puno šekava. Mislija je: kredu i drugima, di ima blaga, ima i štete.

 

Volija je najviše male šubijote

Za oti dan, za razliku od drugih kad se je kopalo, plivilo, škopilo, polivalo, važija je drugi zakon: najprije učinit posal do kraja, unda sist i ist, obidovat, pa koja ura bila da bila. One dvi-tri slane srdele šta bi marenda i nikoliko čevuja grozja, moralo je bit do obida dosta.To je bija strogi zakon ka i oni za druge dane, kad je rič o obidu u njegovoj kući. Ručak je moga počet kad bi on sija na vr stola i kacijolon izvadija juvu. A juva je, i to se znalo, morala bit skinuta s vatre oni tren kad bi on uša u kužinu. Da bi Perina, njegova žena, znala kad će usut maništru, male šubijote koje je najviše volija, poslala bi na vrime mlađu ćer da stoji na vr Starog pazara i pomno gleda kad će ćaća proć s karon pokraj Pojane. Kad bi ga mala ugledala, oma je trkon morala doć do kuće i reć to materi.

Posli juve Perina bi svo lešo meso stavila isprid njega, a kad bi on vazeja koliko mu triba, ona bi ostalo podilila dici, a imali su dvi ćeri, i za se ostavila bokun. Za vrime ručka svi su mučali, tek kad bi on, posli drugog žmula bevande podrignija, šta je bija znak da je dobre voje, počeli bi među se divanit.

Ali oti dan daleko je bilo do obida, posla je još bilo koliko oš. Rastakat konja, odvest ga u štalu, napojit, dat mu ist. Unda oprat noge, skinut se u mudante, sve smastit. Daje s maston punit vidra koja će Perina i starija ćer na glavama nosit u konobu do razadnjene bačve. Slidi važan posal, gradiranje.

– Zdravo je, lipu se prsti, biće dobra gradacija – reka je dok je u pot odvaja ciđu. – Nu i ti pogledaj, Kate, dušo, meni se pari da ima 18, zazva je stariju ćer da i ona baci oko na gradir. Ona mu je zaminjivala sina kojega nije ima, a mlađu ćer mater nije dala u konobu. –Je, ćako, 18 je – odgovorila je Kata.

O tomen je ovisilo koliko će cukra otić, zato je daje tribalo pamet u glavu pa računat. Prvo za pojačat na barenko 20 gradi, kil i kvarat cukra po miri masta. Od pet i po mira masta izać će tri i po mire vina, a to je malo, duga je godina. – Zato još triba, naredija je, u miru vode razmutit 30 kili cukra i dodat šta ga iđe: deset deka kiseline, tri deka gljivica, tri kartele bisulfita. Posli svega, kad je sve bilo u bačvi, priostalo mu je jedino još reć: – A sad u božje ruke!

 

Odredija je počastiti se teke obilatije

Još je ništo važilo za oti dan, dan na koga se čekalo cilu godinu, dan koji je bija ravan drugin velikin feštan. Za obid tribalo je spremit najboje šta se moglo, pečeno meso s kunpirima u padeli, u špakeru. Ako se nije moglo doć do pulastra, unda je zamina bija teleći bok ili štrakul. Oti put i prije nego je posal bija gotov, u dvoru i konobi ćutija se miris pečenog pivca, šta je trudnome i gladnome Jakši potiralo vodu na justa. Zato je, ka zadnje, iz konobe vazeja demejanu u kojoj je prije dva miseca, kad mu je lanjsko vino došlo na kanatu, sačuva zadnjih pet litar za današnji dan. Odredija je počastiti se teke obilatije, zaslužija je.

Kad je obid finija, a bija je za polizat prste i sitome, altroke njemu, pofalija je svoju Perinu, mola kaiš za jednu bužu i po drugi put nalija žmul plavine. – Vražja dica, započeja je razgovor, jedva san se obranija. Čekaju sakrijeni na svakon kantunu, najprije kod bolnice, unda na Vanjskome, pa kod činovničke zadruge. Ukreli su mi najmanje tri kila. Sve se okrenilo protiv težaka, najprije u peti misec krupa, u lito žega i suša, pa kad je počelo zrijat, navalile tice, na kraju taraš dice – žalija se.

– Nemoj se idit – provala ga je udobrovojit Perina – ne kredu dica samo tebi, kredu i drugima. Boje da su ti uzeli koju čevuju iz maštela, nego da su ti u poju slomili dvi-tri loze. Siti se, i ti si bija dite, dikod si se i ti mašija za tuđin. Jakša o tomen nije tija ni čut, baška radi svoji ćera koje su još bile za stolon.

– Nije istina, reka je, ja nisan smija ni promislit to učinit, pokojni ćaća bi me ubija.

 

Išli smo u taraš

Kad je iz demejanice napunija i treći žmul, Perina je svitovala, boje reć zapovidila ćerima da odu u svoju kamaru, na gornji pod jerbo je kasno, a mogle bi čut štakod od ćaće šta ne bi smile. Kad joj je zavrila voda na špakeru, digla se je i ona sa stola i u kamenon lavandinu počela prat pijate od obida.

Jakša će daje: – Ja san s deset godina počeja sa ćaćon ić u poje. Da san ja i tija, on mi ne bi da poslin pučke škole nastavit daje. Reka mi je: – Šta će ti škola, naučija si pisat i čitat, više za težaka ne triba. Naši su oduvik živili od poja, pa'š i ti. Jopet, kad boje promislin proša san lipo ditinjstvo. Kad nisan ćaćon iša u poje, unda san s prijatejima, a sve su bili ode sa Građe, lulata okolo; na forticu, na Tanaju, po đardinima, liti na Batiželu na kupanje i u Rokiće. – Lipo ste do Rokića išli – prikinula ga je Perina i prikorno pogledala jerbo je Jakša nanovo nagnija demejanicu i po četvrti put napunija žmul. Da je bija niki drugi liši dan, priboćala bi mu, ali trganje je jedan put u godinu, neka ga.

– I daje od Rokića – nastavija je Jakša, išlo smo priko Kamenara i do Dubrave. Tamo je u jednom vinogradu, teke daje od kuća bila rana trišnja. Išli smo u taraš. Ali za me nije dobro svršilo. Vidija nas je čovik i dok smo bižali priko zidova, meni je ispa postol, jedva san bos na jednu nogu uspija pobić. Ćaći san laga da san u Varošu mora bižat isprid jutog pasa i da mi je on odnija postol.

 

Zapele mi gaće za žicu

– Ko bi reka da si bija taki vragić – rekla je Perina i krenila vazest prazan žmul isprid njega, ali on je bija brži. Ćapa je žmul prije nje, nanovo ga napunija, diga se od stola i pribacija se na otoman. – E, iša san ja – daje će Jakša – ka dite i do tvojih Bilica. Gurali smo isprid sebe uz pomoć žice obruče od bačve, to nan je bila igra. Unda smo na jednoj njivi koja je bila opasana žicon vidili zrile cate. A šta ću ti daje i govorit, provukli smo se ispod žice, tili uzest samo jednu catu, kad eto ti pasa. Laje ki mutav, iskesija zube pa na nas, a mi biž nazad, jopet ispod žice. Za vraga, meni zapele gaće za žicu, zapele tako da se nikako nisan moga odapet. Nije mi bilo druge nego odbotunat botun, izvuć se iz gaća i tako spasit guzicu. Materi san reka da san se iša kupat na Batiželu, da san gaće ostavija ispod jednog borića, a kad san izaša iz mora, gaća više nije bilo.

– Fala bogu šta san dicu poslala leć, da ne čuju ovo – procidila je kroz zube Perina. Ali Jakša je ima još šta za reć : – Vrag ti odnija pijate, ka'š ih više oprat. Dođi amo, sidi uz mene, dica su zaspala. – Ajme – zavapila je Perina – svaki vrag ti pada na pamet... Još iman oprat padelu, pa ću unda – provala se je izvuć.

Poslin je padelu prala više od po ure. Na njezinu sriću, a zafaljujući peton po redu žmulu i mekanon otomanu, Jakša je zaspa ka malo dite. Ona mu je s pacencon iz ruke izvukla prazni žmul i na prstima ošla iz kužine.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK