OBJAVA: 22.02.2015, 12:43h   •   IZMJENA: 22.02.2015, 12:45h   komentara   •     ISPIŠI

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (42)

Vratija se palangar


PIŠE Gojko Huljev
22.02.2015, 12:43h

Parangal ili palangar, kako se pravo kaže? Boduli i stariji kažu palangar, a kako i ja spadan u starije, onda mi je draže reć palangar. Ima ih od traine, cilih, to su za ugore; onda mišano – traina i pel; i cili od pela. Ja san ih uvik radija od pela i to zato šta se govorilo da su bolji za oboritu ribu, jer se ne vidu u moru, a i za njih triba manje šoldi, pa je onda i manja šekada kad zapne i zauvik ostane na dnu. Ma ke zauvik: više puti san sidron ili svojin palangarom diga komad tuđeg palangara punog koralja. Ko zna otkad je tamo bija.

 

 

 

Davno prije, kad san počeja ludovat za moren i riban, dugo vrimena lovija san samo na tunju, nije tribalo drugih arti, jer je ribe bilo obilato. A onda san na Žutu upozna Nevena iz Biograda koji je lovija samo palangaron. Baca ih je u svako doba dana, a najbolju ribu lovija je po noći. Kad bi se vratija, uvik bi reka da je uvatija toliko i toliko glav, a nikad koje su, ali znan da je najviše bilo fratri i arbuni. Jedne noći uvatija je raroga od pet i po kili, radi čega je otplovija u Biograd jer je takvo blago tribalo spremit na sigurno, a nama je da mislit jer se nije vratija u Hiljaču di smo ga čekali. Najviše je lješka smrznute lignjice; jedno vrime lovija je trpe i njih nadija, dok nije očistija cilu valu od njih, a kad smo se bolje upoznali i sprijateljili, meća je i crva kojeg bi mu ja da.

U njega san vidija palangar cili od pela, osnova 0,80 ili 0,90, a bandaci 0,50. Drža ga je u velikoj plastičnoj terini u koju je liva vodu kad ga je baca ili diza, a udice je udiva u gumu na rubu terine. Koristija je udice broj 12, nadiva male komadiće lješke pa je ritko lovija veće bokune.

Bija je meštar od vica, zna ih je na ijade, a prije nego bi počeja pričat, uvik je pita: „Znaš li onoga o…?“ Iako je ima najmanji brod, pridvečer bi se svi skupili na njegovoj krmi, a on bi ih onda, sa žmulon bevande u ruci, počeja nizat.

 

Bilo nan je čudno da mu svako malo puca remen

Ima je drvenu pasaru od šest metri, s kabinom i natkabinom koju je tira torpedo od devet konji s kojin nije baš letija. Zato bi, kad bi ga niko s jačin motoron sustiza, počeja mavat rukon – činija fintu ka da panulaje, pa zato vozi polako. Još bi zna i viknit: „Neće, nema ništa!“

S vrimenon nan je posta glavna veza sa sviton jer bi se mi 15 dan u cilosti držali Žuta pa nan je on, kad bi dolazija petkon, činija spizu i nosija led. I dok bi nama unaprid išla voda na justa u očekivanju friškog kruva i mesa, posli šest ribjih dan, on bi skoro uvik kasnija.

– A di si više, po tebi bi crkli od gladi.

– Minja san remen – bija bi uvik njegov odgovor.

Bilo nan je čudno da mu svako malo puca remen, dok nan nije došlo u pamet da se to dogodi uvik kad su on i žena sami na brodu, a znali smo da živu u malon stanu skupa s nježinon materon. Kad smo ga uvatili da kaže istinu, odala ga je sama žena, kad je rekla: „Muči, Nevene, ne mora cili svit znati naša posla.“

E, lipe ribe diga san palangaron, dok je ribe bilo. Neću sve nabrajat, samo ću reć da je najveća bila golub od 15 kili, koji je, dok je ima snage, vuka brod, a najrađe se sitin lipih pagara od četiri-pet kili za koje san siguran da ih više nikad neću ni uloviti, a ni viditi. Koja lipa riba, divota.

Zubace neću spominjat, tu ribu štujen ka pravog cara, zato njegovo ime neću izgovarat prez pravog razloga. Posebno zato jer se danas svi falu kako lovu zubace, pari da se više ulovi njih nego kanjac. A i reći ću vam zašto je za me zubatac pravi car, a ne onako za šalu.

 

Ni Joke više ne baca palangare

Prije petnaest godin, nakon dizanja mriž oko školjića Mulo isprid Rogoznice, skupa sa sinon osta san gledati ludar. Kada su posli tri-četiri ure stisli ribu u sami plićak, ronilac koji je cilo vrime pomaga kod pribacivanja – najprije konopa s plašilima, a posli i same mriže – počeja je golin rukama donositi velike zubace i bacat ih u vašku na kraju. Zubaci su bili krvavi, ka da ih je klalo, a i more je na mistima bilo krvavo. Onda san svatija koliko je zubatac dostojanstvena i plemenita riba. Kad im više nije bilo spasa, rađe su se zabivali glavama u buže ispod stina nego pridavali. Toliko su se izranjavali da ih je ronilac ka od šale vata za rep i baca vanka. Bilo mi je mučno to gledat pa san reka i nek to bude zauvik: „Svaka čast, care, klanjan ti se do poda!“

Ali pasalo je i vrime od palangara, jer za uvatit koji dobri bokun, triba bacit najmanje pet stotin udic, a to je velik posal. Kako stare kosti ne mogu više podnit dvi-tri ure lješkanja i dizanja, u zadnje vrime bacin jedino palangarić od 30 udic broj šest ili osam. Nadijen cilu ili po srdele, ili koju drugu manju ribu pa, ako se šta uvati, uvik to bude prava ljoga.

Ni Neven ne baca više palangare, i njemu su godine,a i zdravlje učinili svoje, ali je za našalat se i ispričat vic još uvik prvi. Sićan se jedne zgode koja je počela s vicon, a završila s palangaronon, a dogodila se prije puno godin na Žutu.

 

Bit će napunija brod ribon kad jedva iđe

Ka i svake večeri, tako i te, nakon šta se je Neven zadnji vratija u porat zato šta je, ka i uvik, u sami sumrak bacija palangarić, pribacili smo se na njegov brod. Sobom smo, umisto ulaznice, donili nike grickalice i botilju vina, jer predstava samo šta nije počela.

– Znaš onu kad se Haso vratija kući? – počeja je Neven svoj šou, kad se u isti tren iza punte čulo stenjanje pentice.

– Ko je ovako kasno? – pitali smo se, a onda smo se sitili da je to mali Mišo, momčić koji je u jedno lito tija naučit sve o ribanju pa je cile dane bija u svom brodiću, stalno nas je pratija i tražija lješke.

– Bit će napunija brod ribon kad jedva iđe – reka je niko od nas. Kad je doša blizu, pitali smo ga šta mu se dogodilo kad je toliko zakasnija.

– Pokvarila mi se penta, dajen gas tuta forca, a jedva se mičen. Ima po ure da vozin od Gustaca – reka je Mišo, sritan da se uspija vratiti. Međutin, iza malog Miše, u mraku, micalo se još ništo iston brzinon ka i on, nika kantica – boje reći – minal od Nevenovog palangara.

– Osim Hase, još se niko vratija kući – tvoj palangar, moj Nevene, reka san. – Eto zašto se mali Mišo jedva mica. Dovuka ti je cili palangar u porat.

Posli toga, Neven je izgubija volju za vicevima jer je tribalo dignit palangar i ponovo ga bacit na pravu poštu. Nama ga je bilo ža pa smo ga nagovorili da ga ostavi di je, more bit da i u portu štokod popade. Tako je i bilo, uvatija je lipu oradu i još osam glav. Kad je sutra ujutro to čuja mali Mišo, tražija je svoj dil jer je on, tvrdija je, namistija palangar na dobru poštu.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK