OBJAVA: 05.03.2017, 08:58h   •   IZMJENA: 05.03.2017, 08:58h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca

Đir priko Gorice u Dolac: U kratkin gaćama po šibenskin kaletama

Kroničar Šibenika i njegovih građana Gojko Huljev koji je o Krešimirovom gradu i svojim sjećanjima na djetinjstvo na Poljani, Gorici, Maloj loži i doživljajima na moru već izdao dvije knjige, u novoj kolumni vodi nas đir preko Gorice u Dolac pa na rivu prisjećajući se pritom svog djetinjstva, familija koje su živjele na tom potezu, prizivajući sjećanja starog Šibenika.


PIŠE Gojko Huljev
05.03.2017, 08:58h

Stra me je: sve je više onoga šta je izvitrilo, a sve manje onoga čega se sićan. Ne mogu se s timen pomirit; još ako tako bude i daje, unda san puno izgubija. Taki gubitak teško da mogu ičin nadomirit. Zato se moran, dok je još vrime, trgnit – ako triba i okrenit naglavce, da se promiša sve u meni, da se priokrene feca šta je na dnu, da se oslobodi iz nje ono šta vridi, da ne okori u mraku zauvik.

Nije to samo radi mene, puno je više radi moje dice, unučadi, a i drugog svita, koji će se uz mene sitit svoga ditinjstva, sitit se života koji in je, ka i meni unda, parija grub, siromaški. Života za koga su jedno vrime želili da šta prije projde, ne misleći da će proć i brže nego su otili. Sad kad života imaju i priviše, kad in je ono ozada puno daje, nego ono osprida, ono iz ditinjstva in se više ne pari ni blizu teško. Pačen, svako malo uvuču se u se, stisnu oči i počnu điravat u kratkin gaćama, bosi, po kaletama ditinjstva, mladosti. U ton điravanju tražu rod, prijateje, svit koji su dobro znali, ka i one o kojima su znali koliko i drugi. Trevu jude koje nisu vidili više godin, ka i one koji su davno ošli. Trevu jude čija in slika biži, javja se samo ka mig oka, a otili bi da se mig pritvori u dugi pogled. U tomen in dikod pomognu prijateji kojima bižu nike druge slike, a njiove slike boje vidu od njih.

Znan šta ću napravit, sitija san se. Điravanje stisnutih očiju u samoći tinela nije dovojno, malo slika mi se vraća, a i one koje se vratu mutne su. Nema mi druge nego put pod noge pravin kaletam, placima, butama, brez preše, adađo, s pacencon gledat sve oko sebe. Ako triba, ako pomaže, i stat tamo di iman bužu i pensat, briga me šta će svit mislit. Tako najmanje jedanput u šetimanu, pa koliko dur-dur. Moga bi otić i u muzej, arkiv, listat, čitat, pitat okolo, ali neću, želin sam zavrtit svoju makinu, to je vridnije, to ću više cinit. Partit ću svaki put s istog mista, iz Grgura Ninskog, od broja četiri, di san ka dite i mladić živija, s mista koji je za me bija centar svita. Prva đirada neka bude priko Gorice u Dolac, daje koliko dospijen.

Šego, Zorobabel, Perčin

Svita koji je živija u Grgura Ninskog dobro se sićan, baška dice s kojima san se igra, tu ne moran fermavat. U prvoj kući do Starog pazara živili su Bašići i Kunčići. Daje prima Maloj loži Perice, Šego, Zorobabel, Perčini. U mojoj kući Slavice, Matulovići, do nas baba Duma, marangun Krste, posli njega Bure, daje stariji judi Banići. Oni su držali butigu polovne mobije, prodavali su stare armerune, kredence, veltrine, posteje, kantunale. U ton dilu ulice, do križanja s Tršćanskon još su živili Višići, Vukorepe, Čaruga i mater mu. U drugon, donjem dilu ulice, sićan se još Friganovića, Radovčića, još jednih Vukorepa, postolara Karduma i Radeljaka koji su ulazili s Male lože. U ulici još su bile butige od kruva i salama, najmanje dvi toverne i poznata gostiona Morić.

Da san dite, na Maloj loži bi sigurno s prijatejima gura krpaš, činija trke, ili je samo pritrča, ovako iđen polako. Da mi triba, moga bi odanit na kamenoj bankini svetog Ivana, ali za to je rano, iđen daje prima Gorici. Prije prvih skalina u pamet mi dolazi butiga šaltura Martinovića, koji  mi je sašija prvi veštit. Iza njega postolar Mime, okolo su živili Rameše, Mrnđe, Cukrovi, Lovrići. Na sri skala, priko puta crikve svetog Krševana, marangunija Giordana Pise, iza njega časne. Na goričkom placu Lakoši, Brajkovići, Piližote. Na zidovima japnjon nacrtane branke za mali i veći balun, nije smetalo, šta je teren ima tri livela. A unda pučka škola u koju san iša tri godine, od šestog do osmog razreda.

Posli skalina, uzbrdice i škole, mala nizbrdica. U kaletama prima Kvartiru ne triban fermavat, jerbo nisan fermava ni ka dite, tamo nisan ima puno prijateja. Isto znan za Škuru, Modune, Matkoviće, Martinoviće, Cinotije, Kolomba,  prije Kvartira Vlajčiće i Guberine. U Kvartiru su stali rođaci Vudragi, tamo san bija više, dok nisu napravili kuću u Njivice.

Dorbići, Dulibići, Guberine...

Posli svega Buta. Neću lagat, kroz nju me je bilo stra proć, zato je ne bi proša, nego pritrča šta san brže moga. Ali vridilo je jerbo ono šta bi posli ugleda, ne more se lako zaboravit. Ka prvo bilo je veliko brdo pržine, oliti salbuna, a more i piska. Uz drvenu rivu akoštan trabakul, iz kojega se je bajama iskrcavala pržina. Iz štive broda čulo se je: – Vira!, kad je tribalo dizat punu baju, ili: – Mola! kad se je prazna baja kalavala u štivu. Dikod se je baja iskrcavala drito u kar, đardinjeru, za manju stvar na karijolu, a skroz ritko u kamijon.

Između brda pržine i kuća dolačka dica igraju na male branke, manji se pentraju po brdu dok ih oni čija je pržina ne potira. Većinu ih znan: Dorbići, Dulibići, Guberine, Klarići, Kužine, Bogdanovići, Kitarovići, Lasinovići, Dunkići, Šare, Berovići, Bujasi, Kandidi, Arasi, Bausi, Županovići.

Kraj navoza za istezanje brodi dvoje radu oko gajete. Na vatri pokraj broda griju blak, š njime kad se otopi, mažu brod da ne pušta more. Kraj Mandroća na gredan  rastegnuta mriža, ribar s drvenon jaglicon i koncen začipa buže, da mu kroz njih ne pobignu cipji. Drugi na svon brodu prislaguju mrižu da mu se ne mrsi i zapinje kad je prije večeri bude polaga u Karletovoj uvali. Jedna ženska vraća se kući posli šta je u mandroć, u more, iskrenila punu vrčinu. Isprid jedne kuće dimi se, čovik na gradejama okriće lokarde, maže ih ujen. Mrliš svima koji projdu tira vodu na justa, više onima koji nisu marendali.

Nije to sve, jednom zgodon za istu drvenu rivu koja je bila puna velikih buža, bija je vezan veliki starinski brod na idra. Cili grad zna je da se na njemu snima film – Putnici sa Splendida.

Banci od debelog bilog mramora

Ajmo daje, puno san proša, ali još iman force nastavit đir rivon, u jugo. Na jedno misto morat ću prvi put fermat, stisnit oči, pensat, jer bi tija viti sliku stare, najstarije peškarije. Ne one koja je i danaske  tamo, na kojoj, ka i na onoj koju bi tija viti, davno nema ribe, a više je poznata po feštan i koncertiman, koji se na njoj i placu isprid, s vrimena na vrime održaju.

Oma moran reć da je ota peškarija srušena u vrime kad san bija puno malešan, more bit da nisan ni krenija u školu, zato mi je slika puna magle, sniga. Isto ću reć šta vidin zatvorenih očiju, pa kako ispade. A vidin veliku kuću uz more s puno malih prozora, s krovon koji se u sridini uzdignut, biće radi boje svitlosti, s ulazima na sve četiri strane. Unutra veliki banci od debelog bilog mramora, s velikin balancama na sridini svakog banka. Na njima riba, refužo i u drvenin kašetan, okolo svit koji obamira, kupuje, i ribari koji prodaju svoju lovinu. Ako nisan skroz siguran kako je izgledala, unda san siguran da je velika grijota šta je tako lipa kuća srušena. Uz nju je bila manja kuća, u njoj se je pravija i prodava led brez kojega se u teple dane nije mogla sačuvat riba.

Za rivon, u plićaku, uvik je bilo bačene sitne ribe, koja se nije mogla prodat, a, ako se je pokvarila, ni darovat. Zato se je tute uvik moglo naći svita koji su lovili ribu, a najviše onih koji nisu imali šoldi za kupit je. Jedan od njih bija je Kale, glava velike famije Kalića, bilo ih je dvanajest, svi odreda muški, osin matere. On bi nataka na veliku udicu veliku bugvu i čeka velikog brancina. Vidija san više puti kako se š njime bori. Kad bi ga uvatija, oma bi ga oša zaminit za meso.

Došlo mi je, da prostite

Iđen još mrvu daje, kad san doša u raz Muzeja, u pamet mi je uletija još jedan ribar, Boban. Visok, mršav čovik ispijena lica s rumenin maćama, nikad ga nisan vidija brez španjuleta u justima. Oda samin rubon rive, šuja se i sakrije da ga ne vidi riba. U ruci mu na kopištu od pet metri osti, koje su vezane špagon, da ih more izvadit iz mora kad ih itne u cipje. I ja san se, sićajući se toga, nagnija nad more za viti je li ostalo štakod iza Bobana, ali cipja ni druge ribe nisan vidija.

Ako nisan prije, sad san se umorija, ali nije samo to. Ovo ne bi smija reć, došlo mi je, da prostite, pišat. Da san oni mali od prije šestdeset godin, koji je činija isti đir, lako bi to rišija. Ovako nema mi druge nego stisnit do auta pa kući, tamo ispod koćete iman ono šta mi triba.

Eto ga na, učinija san kako san zamislija, učinija san po ko zna koji put isti đir priko Gorice u Dolac, pa na rivu. U tomen san gušta ka da mi je prvi put i ponovit ću ga jopet čin učinin još dva đira koji su mi u planu. Sad se boje ćutin, vidin da se makina još vrti, sićanja su još bistra, nisan puno zaboravija. Na kraju je ono šta znan da nikad neću zaboravit, reć : –Živija mi Šibeniče!

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK