OBJAVA: 14.02.2017, 07:59h   •   IZMJENA: 14.02.2017, 07:59h   komentara   •     ISPIŠI

Šibenska mišanca

Valentin ga nije volija: Šibenčani su u svemu morali biti prvi, pa i u traženju cura

Kroničar Šibenika i njegovih građana Gojko Huljev koji je o Krešimirovom gradu i svojim sjećanjima na djetinjstvo na Poljani, Gorici, Maloj loži i doživljajima na moru već izdao dvije knjige, prisjeća se kako je to nekad bilo važno pronaći curu, a još važnije u tome biti prvi u društvu.


PIŠE Gojko Huljev
14.02.2017, 07:59h

Takvi smo mi muškići: uvik nika trka, uvik utakmica; ko će boje, ko će prvi. Sanjamo kad ćemo čut da niko uz tvoje ime izgovori: prvi je, najboji je, najlipši je. I tako sve od zabavišta do ženidbe. Ima toga i poslin – kako iđu godine, tako se i minja ono zašto se među se borimo, samo šta u ditinjstvu i mladosti ima toga puno više i smišnije je.

U mojoj maloj klapi, među prijatejima iz pučke škole, prvi u tomen da u svemu bude prvi, bija je Zoran. Sićan se jednog jutra, more bit 1958. godine, bilo je vedro jutro, puvala je prva marčana bura, cičavo vrime, mrvu poviše nule. Na placu isprid pučke škole na Gorici, drćemo sakrijeni uza zid, čekamo kad će podvornica otvorit portun od škole. Među zadnjima, a sta je najbliže školi, smijući se dolazi Zoran – nismo mogli virovat – u kratkin gaćama. Gole noge pune ježuraca, na mistima vidu se crvene maće, a on uživa, jerbo je prvi u školi skinija duge i obuka kratke gaće.

Nije prošlo ni misec dan, bila je prva nedija u četvrton misecu, mi odredili učinit prvi izlet na Jadriju. Kako brod još nije vozija, a cesta nije bila probijena, priostalo nan je ka jedino pribacit se pinicon na Martinsku i unda na noge na Jadriju. Na Jadriji nigdi nikoga, mogli smo šta smo tili, osin okupat se, jerbo more teško da je došlo do petnaest gradi. Zoran nije mislija tako, skinija se je u mudante i uša u more kod sridišnjh kabina, di je najlipše žalo – jopet je bija prvi. Triban još i to reć: njemu je bilo to učinit mrvu lakše nego nama jerbo, dok smo mi bili većinon debuli, mršavi, on je bija debeljuca ili po naški pupast, a i danas je taki, neka njega. 

Bilo je toga još: ko je brži, ko je jači, ko će prvi dobit romobil, karić, bičikletu. Malo kasnije ko će prvi: obuć rebatinke, dolćevitu, pustit kosu, napravit đir na motoriću, ili još boje na Vespi. Ali, sve je to limunada prima ovome: ko će prvi nać curu, otić na prvi rendes, doživit prvi jubavni pojubac. Ima još, jerbo, šta je za prave muškiće samo pojubac, ništa, tribalo je ići daje. Svako malo niko iz klape svečano bi objavija, da je uspija doć do toga daje. Ali ništa od toga, bile su to uvik falše novitade, u ono vrime, u sridnjoškolsko doba to daje bilo je daleko, najdaje.

Don Juan

Postalo je mrvu bliže kad je većina nas ošla u Zagreb na študije, ali i unda je bilo kako komen. Ja ću sada o jednome kome je daje dugo vrimena bilo na kraj svita, bilo mu je toliko daleko da mu je počelo škodit zdravju. Dok smo išli u pučku školu, bija je Ivica; kad je počeja studirat, posta je Ivek jerbo je govorija da mu je Zagreb boji od Šibenika i da će tamo ostat živit. Na kraju, kad ni u dvadeset i četvrtoj još nije uspija nać curu, zvali smo ga i Don Juan.

Bija je jedinac, nikako se nije moga odlipit od svoje matere koja ga je svugdi pratila, morala je znati svaki njegov korak. Zato je, kad je doša u Zagreb, prvi put uvatija teke rešpira, raspojasa se i priko mire, počeja je arčit, bančit (šoldi mu nije falilo), dangubit i noćarit po tulumima u studentskin domovima. Bija je naočit mladić, sridnje visine, bjondo, neću falit ako rečen i šestan. Ali uz sve to nikako nije moga nać curu, ili nije zna, ili nije ima korađa, ko će znat. Zavidija je i bija ljubomoran na nas koji smo imali cure. Meni je više puti reka: – Blago tebi, ti si sritan čovik, imaš sve šta ti triba, ne moraš lulatat okolo ka ja. Nije se sramija reć da baren dva puta na šetimanu mora zasukat rukave i tako u osami studentske sobe, sam sa sobon, učinit posal, rješit se viška i tako barenko za dva-tri dana smanjit ludilo u glavi.

I unda je jedan dan zavapija: – Judi, ne moren vako više, pomožite, naučite me, svitujte. – Ako ne moš više čekati, najboje ti je nać koju kojoj je to posal, lipo platit, šoldi imaš – pridložili smo mu – za prvi put isplati se teke i potrošit. – A kako, a di, ne znan ja ništa o tomen – reka je, cili dišperan. Srića njegova i na oto smo imali odgovor: – Pitaj Grofa, on sve zna, on je dvanaestu godinu na študijan, boje se snalazi u Zagrebu nego u Šibeniku.

Zaludu potrošija

Tako je i učinija. Grof je, naravski, ka stariji kolega, jedva dočeka da učini svome Šibenčaninu, dogovorija mu je šta je tribalo, a naš Ivek oma to svima obznanija. Na sudnji dan ispratili smo ga ka da iđe na diplomski i dogovorili se da ćemo ga čekat u sobi, jerbo to triba proslavit. Rečeno-učinjeno. Kad je oko devete ure upa u sobu, uglas smo ga zapitali: – Jesi li proša? – Jebi ga, pa san na provjeri – reka je cerekajući se štufo. – Šta si ima i pismeni? – u čudu smo priupitali. – Ma nije, tila je oma viti jesan li se opra, počela me je vižitavat, a ja prije vrimena zakuva, pa mi prikipilo – reka je uzdišući. Nama nije priostalo nego reć: – Zaludu potrošija. – A, e, ali na kraju, ne mogu reć, bila je duševna, dala mi je u po cine novi rok, iđen jopet za osan dana – reka je mrvu veselije. Nama se prešilo otvorit bocu Babića koja je bila isprid nas, pa smo ga korađali: – Dobro je to, ni na fakultetu nisi položija ništa iz prve, pa si jopet doša do treće godine, ajmo mi to proslavit.

Kako je poslin na oti šport trošija puno šoldi, doša je glas o tomen i do njegove matere. Kad je ona čula na šta troši, došla je po njega u Zagreb i vratila ga u Šibenik jerbo, da je osta gori, svršija bi na inkanat. Poslin ga je puštala u Zagreb samo kad bi ima polagat koji ispit na jedan ili najviše dva dana.

Kad je u dvadeset i sedmoj godini svršija fakultet, a poslin i vojsku, naša je curu, oženija se. Više nije od nas tražija svite, a Grof, da mu je i triba, nije mu moga pomoć, još je bija na študijan u Zagrebu. Ali, to je sam više puti spomenija, tribalo mu je vrimena dok je namirija sve ono šta je propustija do dvadeset i osme.

Prošlo je od toga puno vrimena i dan-danas kad se trevimo, uvik se sitimo lipih studentskih dana. On nikad nije zaboravija oni dan kad je odredija mladića u sebi pritvorit u čovika, nikad nije zaboravija kako mu je bilo prvi put.

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK