Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti - piše u uvodu Jakovljević.

O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne  Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su samo naške, šibenske’.

Coketa – svržaj; udarac po tuđoj glavi s člankon teke izbočenog prsta

Cone – čunji na kuglani

Conera – crna zemja, prašina od garbuna; u 20. stoliću conere je bilo i na nogometnin igralištima u Crnici, na Tanaji i pozadi givnazije (poslin igre tribalo je odma prati bičve, jerbo su bile pune conere); nadimak za jednog Blaževića

Copatati – od tal. zoppa, šepav, šepavo odati, colatati

Crno na bilo - sve lipo metniti na kartu, u dekumenat, pa da karta kanta

Cucati – bonbone oli štoko još slađe

Cuf - ćuperak kose

Cukarin – ja san tako zva kockicu cukra, koju san ka dite s gušton cuca; a jedni su mi javili da nije to kvadrela cukra, nego bonbon (pa sad ti budi pametan)

Cukarijera - za držati cukar (more biti i srebrena, ako je za boju kuću)

Cukraš – vino, načinjeno od više cukra nego li grožđa

Cuncukati – ujujati, uspavati (dite)

Cura - svako žensko čejade, koje se jošter nije udavalo. Kad je dite, onda je curica. Kad propupa, onda kojen poštenijen momku more biti cura. Kad priđe 40-u, a da se nije udala, onda je stara cura, makar joj u tin litima nema ravne

cvancik - nov novcijat

Cveke – meću se zimi, kad po gradu zaledi ili ne-daj-Bože padne snig, na cipele, da se može odati, a da se čovik ne slomi; to su metalni špici na kožnom remenu, duži od visine taka, tako da se prvo njima gazi i zabija u led; najviše su ih koristili (a neki i još uvik) za, kad zaledi, odati po Gorici, Docu, Kalelargi i Masnoj ulici