OBJAVA: 08.10.2014, 10:52h   •   IZMJENA: 08.10.2014, 10:55h   komentara   •     ISPIŠI

Dnevna doza grintanja

Veseli i zdravi bili


PIŠE Zoran Ninić
08.10.2014, 10:52h

Ovih je dana i potvrđeno, imamo i crno na bilo. Javili su nan da je završeno ispitivanje sritnosti i da smo među par najnesritnijih naroda na kugli zemaljskoj. Savršeno i fantastično. Neznan koga su oni pitali, pa ću se ja odma ograditi od tog ispitivanja. Po meni smo mi daleko zadovoljniji od puno njih koji su navodno sritniji od nas.

 

Ipak me stvarno zanima na koga su oni nabasali i nad kin su provodili ispitivanja. Isto tako me zanimaju i pitanja. Moran biti iskren i reći da me zanima i ko je to sve platija, tj ko će se okoristiti našon nesrićon. Malo san i zaboravija ali mi se čini da je oko osandeset posto Hrvata nesritno. Benti miša di su oni to iskopali. Od nas četri miljuna recimo da je dva tri miljuna radno sposobnih. Od toga znamo da radi niti pola. Ona dva miljuna radno nesposobnih su dica i starčad.

Sad kad san to razdilija, iđen malo u analizu. Čisto ne virujen da su dica nesritna. Oni su po defolu sritna. Briga nji za neke tamo političare koji imaju više nego šta bi tribalo. Isto tako briga nji koliki nan je BDP i javni dug. Znači dica nisu nesritna, a njih je nekih dvaset posto od svih Hrvata. Tako gledajući svi punolitnji su nesritni. Nije li to bar mrvu čudno.

Ajmo reći da se analiza provodila među punolitnjima. Više od polovice su penzijoneri. Dobar dio penzionera su penzije dobili samo zato šta su bili u ratu. O psihičkin traumama bi se dalo razgovarati, jer skoro svi imaju vozačke dozvole. S obziron da su u najboljin godinama s penzijon većon od moje plaće, mislin da oni nisu nezadovoljni. Oni drugi, stari penzioneri stvarno imaju pravo biti nezadovoljni s obziron kolke su jin penzije. Međutin, velika većina onih koje ja znan su sritni. Uglavnon imaju svoju ekipu za balote ili ostale hobije, alkohol dobro podnosu pa su veći dio dana veseli (nisan mislija da su veseli od alkohola). Velika večina ima sad i dicu i unuke pa i njima uživaju. Osin toga znan da ti penzioneri još pomažu financijski svoju zaposlenu dicu. Od onoga dila šta radi, veliki dio radi u državnin institucijama. Dobar dio se tuče nogon u guzicu jer znaju kako je onima u privatnon sektoru. Ono malo zaposleno u države koje je nesritno još nije dobro prosvitljeno kakve sve povlastice imaju u odnosu na one koji ne radu ili one koji radu u privatnika. Za takve nema puno pomoći, jer uglavnon i neće gledaju oko sebe i briga jih za ostale. Najveći domet u karijeri jin je biti precjednik sindikata. Zaposleni u privatnika nisu zadovoljni uvjetima rada i rado se sićaju vrimena socjalizma, ali su ipak sritni šta radu. Znači nezadovoljni su oni punolitnji koji još nisu penzioneri i nemaju posla. S obziron da imaju puno vrimena, onda valjda puno i šetaju pa su na meti ispitivača, sve mi se pari da su samo na njih nabasavali pa su rezultati ankete takvi kakvi jesu. Ali svejedno nikako nemogu navući da broj nezadovoljnih bude tolko velik.

Vako dok razmišljan, nameće mi se i drugo rješenje. A to je da oni neznaju kako mi pričamo. Naši ljudi kroza razgovor znaju zakukati, malo se istresti i izjadati svome sugovorniku. Pogotovo ako puše jugo. Posli se okrenu i oslobođeni svojih jada nastavu zadovoljniji dalje. Ako je tako onda nije ni čudo da su naletitli na toliki broj nezadovoljnika. Dobro je da nisu svi dojednog bili takvi. Ali u biti, istina je da smo mi nezadovoljan i gunđav narod. Oni su malo pritirali u ovom ispitivanju, ali mi smo stvarno takvi da bi uvik tili bolje ili kako se ono kaže kruva povrh pogače. U ovo doba interneta i komunikacija, svi znamo di živimo, kako živimo i kako bi i di bi mogli živiti. Sad bi svi graknili kako je u Njemačkoj, Kanadi, Švedskoj i slično bolje i lipše. Da triba uteći dok se još može. Sve pet. Stvarno imaju standard. Nemoraju digniti kredit ili na čekove kupiti televiziju ako jin se pokvari. Ali niko ne gleda kako bi se naprimjer priselija u Burmu, Ruandu, Siriju. Normalno, tamo su ratovi, vojni režimi, bolešćine, ko bi tamo iša. A takvih zemalja je daleko više nego onih bogatih tj boljih od naše.

Zbrojimo li sve naše pluseve (ka šta su sasvim dovoljna demokracija, umjerena klima, lipa priroda, čista voda, u zadnje vrime nema ni ratova ni bolešćina) i stavimo ih nasuprot jedinom minusu a to je manjak šoldi, možemo li se stvarno zapitati jesmo li i zašto smo nezadovoljni. Neki kažu da san beznadni optimist i da neću vidin ono loše. Može biti i da su u pravu, ali dokazano je da su optimisti sritniji i zdraviji. Triba uživati u onome šta imaš a ne kukati za onin šta nemaš. Ono šta nemaš ti može i mora bit motiv da iđeš dalje a ne alibi za kuknjavu i nezadovoljstvo.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK