OBJAVA: 27.09.2015, 12:41h   •   IZMJENA: 27.09.2015, 12:45h   komentara   •     ISPIŠI

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (56)

Jubav u svakom pogledu


PIŠE Gojko Huljev
27.09.2015, 12:41h

S ponistre se vidi Šolta… Ako ćemo lagat! Ne vidi se Šolta, ali se vidu lipi primoštenski škoji. Tako je s mojon ponistron na Šubićevcu, s koje uz pomoć ili brez kanoćala svaki dan gledan i bliže i daje. Uvik se ima šta viti, baška kad je lipo vrime, kad je sve u điru. A u điru su najviše, u svako doba dana, oni koji vodaju pase, da ovi učinu ono šta svaka beštija mora učinit. Svi prešu prema Jamnjaku, da ih ne bi dopalo da na sri ulice moraju napunit škartoce s materijalon na koji niko ne voli ugazit. Za gledat njih ne triba ni kanoćal, znan ih sve, i njih i pase in. Boje znan one koji imaju line pase, one koji iđu prvi, a pasi in dva koraka ozada, njima triba više vrimena da prođu.

 

Od svih parova najviše mi se pjaža susid, nisan ga pita smin li, pa mu neću reć ime, i njegova kuja. Za njega znan da je ima nikoliko godin u penziji, a ona po godinan ne bi tribala bit, ali po žveltosti je davno. Puno je debela, ima je svugdi, pari mi se da piza duplo više nego šta za nježinu racu piše u librima. Zato ona iđe adađo, s noge na nogu, uvik korak iza njega, niko je nije vidija da se zatrčala. Kaišić koji on drži u ruci, s kojin je – ka – vodi, nikad nije zategnut, zapravo reć i ne znan triba li in. Ako i triba, unda više triba njoj nego njemu jerbo ona sigurno neće pobić, a neće ni on, vidi se da je puno voli.

U to san se uvirija jedan dan dok san ih gleda kad su se vraćali s jutarnje đirade. Ugleda san ih đusto kad je ona stala na sri ulice ka ukopana. Ničin nije mrdala, pa ni repon, a gledala ga je dugin pogledon drito u oči. Sve je sličilo na onu dičju igricu: jen, dva, tri, čiji je najlipši kip? On je dva-tri puta – ka – naredija: – Ajmo! – ali zaludu, ona ni makac. Posli toga blago je zatega kaišić, jopet ništa. Ona i daje stoji di je i gleda ga fišo, vidilo se da mu nije lako. Osvrnija se je oko sebe gleda li ko, a kad je vidija mene na ponistri, slega je ramenima i zinija, tija je reć: – Vidiš kako je meni š njon.

Unda je on iz škaršele od jakete izvadija najlončić, uzeja iz njega niku ljogicu, bi'će kolačić i metnija joj ga u justa. Ona je to i čekala, veselo je manila repon, progucala kolačić i krenila. Nisu prošli ni dvaset metri jopet isto, ona odglumila kip, a on je podmitija s novin kolačićem. Do svog su portuna imali još 200 metri; koliko su puti još stali, nisan broija. I sad će niki reć: triba šetat ako misliš smršavit. Ona je posli ote šetnje, da ju je bilo izvagat, došla kući barenko deset deki teža.

Oko moje kuće u Mažuranićevoj ima u điru najmanje dvaset pasa. I vakih i nakih, velikih i malih, basetnih i visokih, mirnih i drekavaca, u svin kolurima, nijedan nije isti. Jedni poludu kad vidu mačku, drugi neće u đir ako mačka ne iđe š njima. Niki potežu svoje, ajmo reć šefove; baška ako su stariji, često sliču jedan na drugoga. Dok odaju oba zamišljeno gledaju u tle, oba se isto gegaju.

Prije dvadesetak godin jedan se je mota i oko mojijh nog. Bija je prave race, znalo se je ko mu je u rodu više kolina unazad. Išli smo po njega u Sloveniju, zato smo mu i nadili ime Fant, nije ga se moglo nać bliže, a ćer je otila baš takvoga. I ja i on, zato šta smo bili najviše skupa, često smo prolazili ono ka susid i njegova cura, kako on zove svoju kuju. Samo to ne bi bilo vanka nego u kući, u tinelu. A to bi bilo ovako: Sidimo oba, boje reć on leži, a ja sidin, svak na svojoj foteji, on drima, a ja gledan televiziju. Unda se on u niko doba skala, lino se rastegne, zivne i side isprid mene. Ja se pravin da ga ne vidin, a i kako ću kad je kulmin filma koji gledan. Još ga niko vrime ne obadajen, a znan da me gleda drito u oči, a znan i šta oće. Posli desetak minuti on lagano zacvili, mrvu se promeškoji i jopet zauzme isti položaj.

– Koji si ti čovik – izletilo mi je – zapravo pas, jel ja tebi smetan kad ti trčiš okolo, njušiš kantune, stabla, gume od auta i pišaš sve od reda po njima, a meni ne bi da pogledan film do kraja, a? On jopet zacvili, digne se, ode do regala i sidne isprid škafetina u kojen smo držali njegov kaišić, sidne, a pogled nanovo drito u oči. Počelo mi je tuć mrvu na živce, pa san dreknija: – Dosadan si, misliš samo na svoju ... – nisan izustija do kraja šta, more bit da se je o tomen i radilo, bit će ga pritislo. Zato san još doda prijatejski: – Aj,aj, sad ćemo.

Jednon zgodon mora san nikin poslon ić u grad, na misto di se pasi ne vodu. On je ka i svaki put, dok bi se ja oblačija u robu za vanka, trčkara oko mene, veselo mava repon i odlazija do svoga škafetina, dok ja oti put nisan reka: – Ti ne iđeš! Njega bidnoga je to prisiklo, podrepija se je, glavu spuštija do poda, oša u sobu od ćere i zavuka se ispod nježina kreveta. Da ga utišin, a zna san da to neće upalit, reka san: – Brzo ću ja.

Posli dvi ure, kada san se vratija i uša u stan, mislija san da će me čekat na vratima, ali ništa. Kako san ga ostavija, tako i naša. Još je bija ispod kreveta, a kad san ja lega na pod kraj kreveta i javija mu se, nije me tija ni pogledat. Unda san prova s feton parizera, donija san je i mava š njon isprid nosa mu, zaludu. Ka zadnje oša san u tinel i dva-tri puta zašuška sa škafetinon, ma kakvi, i daje ništa. Vidija san da je stvar ozbijna, gadno san mu se zamirija. Na kraju san odusta i samo reka: – Koja fineca! Stvar je spasila žena kad je došla s posla, unda je izaša, ali se je drža i daje uvriđeno. Nije za vrime obida sija kraj moje katride, a to bi učinija svaki dan jerbo je zna da će nakon pet mojih zalogaja, šesti biti njegov.

I tako je vrime prolazilo, dica resla, godine išle svima. Najprije sin, a posli i ćer ošli su u Zagreb na študije, u kući ostali nas dvoje i on. Nije više bilo puno izbora, di mi tu i on. Livo, desno, amo, tamo; sve mu je pasalo, osim u brod pa na more, ne na tri-četiri ure, nego na tri-četiri dana, na Kaprije, na Žirje, u Kornate. A more više juja, nego ne juja, bonaca ritko, samo uru-dvi ujutro. Tako je on s nama proša mora i mora, valova od vitra i mrtvog mora. S vrimenon je, ka i mi i on posta morski vuk, ma koji vuk, ne more pas postati vuk, posta je morski pas.

Kad je jujalo priko mire, unda bi ga poslali u kabinu, tamo na podu najmanje smeta jerbo sa svojin šapicama nije bija baš višt odat po klizavoj plastici. Na jednoj điti za Žirje jaka tramuntana nas je dobro izjujala, zato smo svi troje odanili kad smo prošli puntu Rasoke i došli u zavitrinu Žirja, došli u bonacu. On se je lino izvuka iz kabine, rastega sve četiri, proša kraj nas, a da nas nije ni pogleda. Unda je skočija na bankinu, po bandi broda oša na provu i sta na špirun. Zna je to i prije napravit, izgledalo bi da uživa u plovidbi jerbo bi veselo laja na druge brode, galebove, na sve šta bi vidija. Oti put samo je gleda naprid, po spuštenome repu vidilo se je da nije od voje. Sve je sličilo na sliku iz filma Titanic, kad dvoje zagrjeni stoju na samom špicu prove broda koji para more.

Posli nikog vrimena okrenija se je prima meni i dva-tri minuta gleda me u oči. A unda je skočija u more. Prisiklo nas je. Naravski oma san iskopča motor da ga ne zavati propela kad prođemo priko njega. Na sriću ispliva je nikoliko metri po krmi broda neozliđen, vratili smo se i izvukli ga iz mora u brod. – Zar je dotle došlo, glupane mali! Reka san mu i prida ga ženi da ga osuši. Oma smo ošli u kraj, pristali di se je moglo i iznili ga vanka, da dođe sebi, da obavi šta ima. Ali ništa: samo je drća, tresa se ka prut, bi'će prisiklo i njega ka i nas.

Uvik san mislija da mu je kod nas dobro, da se nema šta žalit jerbo nikad nije pobiga od kuće, jerbo nan se je svima uvik puno radova. Mislija san: ima isti, ima piti, ima svoju foteju, šta bi tija više. Sad znan da je ima šta reći kad bi laja, kad bi nas uporno gleda u oči. Sad znan da je puno toga razumija, da je tija bit, a i bija je punopravni član naše famije, da je bija zamalo ka čejade. To smo svatili na kraju, kad mu je iscurilo vrime, zato smo ga i ispratili zamalo ka čejade. I dan danas se pitan je li u svakon njegovon pogledu bila jubav i unda kad nije bilo po njegovu, kad je bija, kako se ono reče, jut ka pas. Ne virujen, ne moren zamislit da nas i tada nije volija.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK