OBJAVA: 31.01.2016, 11:36h   •   IZMJENA: 31.01.2016, 11:45h   komentara   •     ISPIŠI

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (60)

Ni šušta ni gušta


PIŠE Gojko Huljev
31.01.2016, 11:36h

– Ke ora adešo? – priupita je Paškić svoja dva kompanjona, pensionera ka šta je bija i on. Svi troje sidili su na zidiću na vr Starog pazara u šesti misec, godine – ko će znat koje. Bilo je to prije barenko pedeset godin, u vrime kad još niko nije moga ni zamislit da će jedan dan doć i dviijadeta. A ono – ke ora – Paškić, koji je ima skoro dva metra, a čigovo je rodno ime Paško nazunta iz dragosti pokojni mu dida, naučija je još za drugoga rata, dok je ka Paškvaldo služija zatvor u vrime talijanske okupacije. Svi troje čekali su da im prođe vrime do obida, kraj trafike u ladovini brista.

 

 

 

Jedanaesta ura je pasala. Svita na pazaru malo i ništa, ni onih koji prodaju, ni onih koji kupuju. Ostale su samo dvi-tri kompravende, kojima se nije prešilo kući jerbo su živile same.

– Šta govori? – pita je Joko, drugi po redu pensioner, rodon iz Sitnoga, koji je penziju zaradija ka škovacin u Čistoći. A treći, Bagija, bivši lučki radnik koji je u životu vidija puno stranih pomoraca dok je iskrcava njiove brodove, triba je privest Paškićeve riči.

– Pita koliko fali do podne, bit će slabo marenda pa ne more dočekat obid – odgovorija mu je Bagija. Unda se je okrenija prima Paškiću i viknija: – Manje od ure. A mora je vikat jerbo je Paškić bija zamalo gluv. – Šta danas kuva tvoja Duma – nadoveza se Joko – petak je, bit će riba? – Vazela je srdelica pa će ih pofrigat, a svarit će kupusa i kunpira. A šta će bit kod tebe? – uzvratija je Bagija. – Da ti pravo rečen, ne znan. Ošla je ranije na peškariju, posli je nisam vidija. Volija bi da je našla mole – reka je Joko.

Pokraj lipe općinske plaće on od nas mata španjulet

Uto je isprid njih banija Rora, malešan i mršav čovik s franscuskon kapon na glavi koji je radija ka kurir u općinu. U desnoj ruki nosija je veliku izlizanu kožnu boršu punu velikih žutih kuverata. – Evala, judi, odmarate – pozdravija ih je. – E, Rora, živija! A šta'š odmarat, od čega, čekamo da nan prođe vrime – u njiovo ime odgovorija je Bagija i priupita: – Di si se ti zaputija? – Iđen ode u Narodnu tehniku, a poslin na Biro rada, imaš li španjulet? – priupita je onako, ka usput, Rora. Na ovo je uzvratija Joko: – Nemamo mi ni za kruv, a kamoli za cigare. Pitaj tute u trafiku, u njoj ima svih vela. Unda je Rora brez pozdrava oša daje, a Bagija nadoda: – Jes vidija mulca, pokraj lipe općinske plaće on od nas mata španjulet. Šta's ono spomenija da bi volija za obid?

Najedanput je Paškić, koji je cilo vrime dotle, sprignute glave s rukama naslonjenin na kolina gleda u pod i bagulinon privrća ćik livo-desno isprid svojih nogu, zapita: – Šta ono radu doli kod općine? Bagija, koji mu je bija bliži, a računa se i pametniji, jopet vičući odgovori: – Novi kolodvor! – Koji dvor? – nije razumija Paškić. – Kolodvor za Štrancport! – viknija je još jače Bagija, a unda manija rukon jerbo ga Paškić i daje nije razumija i okrenija se prima Joki: – Šta si ono prije reka? Joko je jedva čeka da nastavi: – Mole, mole, volija bi mole za ručak. Za me nema bolje ribe od vriškoga mola.

Glas mu je baca malo na žensko

U ti tren oboje su ugledali kako po cesti na velikon istarskon tovaru prolazi poznati gorički težak Ćećura, sideći na samaru s bande, okrenut njima leđima. Tovar preši, biće ćutija da mu je blizu štala, pa poteke kuleca. Zato se Ćećura cili drmusa, a glava mu se juja naprid-nazad. Na glavi mu rašketa, ispod koje je ozada na potijku ugura kanavaču da mu ne izgoru vratnje žile. Dok bi tako prolazija kroz grad, s puno svita, sve nako u odu, razminija bi koju besidu, javija se, pozdravija. Kako mu je glas baca malo na žensko, lako ga je bilo pripoznat, a mulci i berekini znali su ga tentat i štucigavat na akonto tovara, koga je odmila zva Dragan. Ali je on malo kome osta dužan, vratija bi svakome i žešće nego je tribalo pa je većinon on bija oti koji bi se na kraju smija. Tako je bilo i ti put.

– Evo našega vridnoga Vinka – pozdravija ga je Bagija jerbo mu je tako bilo rodno ime, a ono Ćećura duperalo se samo u ruganju i karanju. – Redno svaki dan u poje. – Neman ja dobru pensiju da mogu dangubit ka i vi – ka iz puške odgovorija je Ćećura i doda: – Bit će van se guzice zalipile za petun. – Ka da si ti cilo vrime kopa i škopija! Čuja san da većinu vrimena s nikon bodulicon ležiš u ladovini ispod masline – nije se da Bagija.

Kako je tovaru u pameti bilo samo vidro vode, on je i daje u preši nosija Ćećuru prima Gorici di su stali, tako da je Ćećura uspija još samo dobacit ovo: – Nije bila bodulica, nego tvoja parona – reka je cerekajući se. Da spasi Bagiju od srama, Joko je brzo priokrenija na svoje: – E, vriški mol, nema boje ribe – još spremljen na lešo. Kad bi se mene pitalo, ja bi prije njega nega brancina oliti lovratu, evo oma bi potpisa za cili život da mi svaki dan spremaju vriškoga mola!

Zec te  je napravija

Paškić je nenadano jopet živnija i nanovo pita Bagiju: – Ma šta ono radu doli kod općine? Bagija, koji je među njima bija najmlađi, iz rišpeta prima Paškiću, nanovo vičući, odgovori: – Kolodvor, kolodvor, razumiš, za aute. Otamo će ić pruga za manja mista, jes sad čuja?

Uto je Joko lakton inboka Bagiju u lebra i reka mu šoto voće: – Vrane, ne viči, đava te, pristrašit ćeš Zeca. Unda je i Bagija, komu je pravo ime bilo Frane, zapazija šta i Joko. Ugleda je Milu Piližotu zvanoga Zec kako prilazi cestu kod Šarine pekare sa štrucon polubilog kruva ispod ruke. Bija je to manji čovičak sa sitnon glavicon, malo štraloć, s ritkin brkovima koje je na krajevima mota u špic. Osin u nediju, uvik je bija obučen u plavi trliš veštit koji bi dobija po vezi od rodijaka i prijateja iz Bilica koji su radili u Crnici. Oti put, kako je bija šesti misec, ima je na jaketi zavrnute rukave do lakta, na glavi klobuk od slame, a na nogan gumaše.

Oto šta su ga, više dica nego stariji zvali Zec, njega je bidnoga puno smetalo i šekavalo. Zato je, dok je iša kroz grad, a i on je sta na Gorici, uvik bija u straju oće li ko iza kantuna zazvat: – Zec, Zec! Za dicon bi se zna zatrčat, (a ko će njih stić), itnit sa stinon, ako je ima. Starije bi osova: da u šta su godine potrošili, da ih je zec napravija i još šta bi mu došlo u pamet.

I on je bija težak. Ima je zemju u Donjem poju, a te godine na parceli kod svetog Jurja zasadija je mladi vinograd. Zato kad je oti dan doša blizu njih, šta će ga Joko drugo pitat, nego: – Kako se drži loza, Mile? Zec je brez da ferma odgovorija: – Nije lošo, moglo bi i boje, fali jedna kiša. – A fali li koji navrtak? – nastavija je Joko jerbo je i on, prije nego je doša u Šibenik i avancira u škovacina, radija vinograd pa je o tomen ništo zna. A Zec je, sritan šta niko š njin razgovara judski, odvratija: – Za sad, fala bogu, ne fali ni jedan i krenija daje. Nije učinija ni tri koraka kad je Bagiji, koji nije moga izdurat, izletilo: – Ide li zec pupe? Zec se gadno štrecija i sta ka ukopan, ali se nije okrenija, nije ima snage karat se. Samo se je mrvu sprignija i unda dobro prdeknija i rukon iza leđa da in roge. – Evo van na, tovari! – reka je i nastavija prima Gorici.

Falilo joj je osprida i ozada

A štaš, tako je to, dikod se ti zadnji smiješ, drugi put drugi. Oti put njima nije bilo ni na kraj pameti da će se Zec toliko osokolit i nadjačati ih. Srića tute je uvik bilo puno svita pa je Bagija brzo pribacija govor na drugo: – Evo je, moga bi po njoj žveljarin navijat. Mislija je na žensku koja je prolazila kraj Jurasove pekare, svaki dan u isto vrime. Niko joj nije zna ni ime ni bezime, ni čisova je, ni oklen je. Niki su je zvali Lak i pitura, bela figura, a za većinu svita bila je Ona piturana. Svit, a baška oni koji je prije nisu vidili, stali bi, obamirali je, okrićali se za njon, a dica bi trčala usporedo nje i gledala je. To zato, najprvo šta joj je cilo lice bilo u kolurima. Osin ušiju sve joj je bilo namazano: jusne, obrazi, nos, trepavice, obrve, čelo, brada, vrat. Sve jon se slajilo ka da je lakon primazano. Bila je visoka, mršava, tankih ručica, ispijena lica. Po ondašnjin mirilima parila je teško bolesna. Drugo, svi su u čudu gledali kako oda. Mećala je nogu prid nogu i uvik je izgledalo kako će s jednon nogon zapet za onu drugu, pasti. Jerbo, odat tako s takićima po izlizanim kamenin pločan, koje nisu bile u livelu, ne bi mogli ni mlađi ni žveltiji od nje.

Niko nije zna šta joj se mota u glavi. Gledala je drito pet metri isprid sebe, u nikoga nije nikad pogledala. Radi robe koju je nosila i duge žute kose koju je svaki dan motala na drugi mot, svi su govorili da je došla iz Francuske, da je tamo bila čuvena lipotica. Naš svit, baška muški, govorija je da bi se teško ko za nju mašija jerbo joj je falilo i osprida i ozada. Niki su znali reć da je taka, da je ne bi ni moketan takli. Danas kad o tomen mislin, čini mi se da je ona bila daleko isprid onoga vrimena jerbo bi danas umisto poruge bila slavjena i svako malo bi je gledali po novinan. Viđalo se je godinu-dvi, posli je nestala, kako je i došla.

Uvatija je miris nježina parfema

Paškić koji je cilo vrime, ka i prije, gleda u petun, žvelto je diga glavu kad je banila Piturana i cilo vrime gleda za njoj, sve dok nije zamakla u Zadarsku. Kako nije čuja Bagiju kad je o njojzi divanija, biće uvatija mrliš nježina profuma, po čemu ju je i slipac moga pripoznat.

– E, leši vriški mol – uletija je nanovo Joko, nema od toga ništa boje. Ono bilo meso brez drače, pa kad se još poškropi pravin ujen, to moreš ist zatvorenih očiju. To nije rana, to je medecina za sve bolesti – mudro je zaključija.

Uto se Paškić digne i reče Bagiji: – Pitaj koga, pa'š mi reć šta se ono radi kod općine. – Šta preši, di će ranije, još nije ni podne – pita se je Bagija – biće ima štakod lipo za obid. Bija je kuriož, zato se je i on diga i viknija Paškiću na uvo: – Šta ti stara kuva za obid? – Šta se dereš, skoro san oglušija – odvratija je Paškić i nastavija: – A kuva, kuva, boje bi bilo da ne kuva. Mole, eto šta, najgoru ribu. Dok ih iden, pari mi se da oni idu mene. Volija bi bokunić kožice od pancete, nego kil mola.

Učinija je dva koraka prima donjem dilu pazara di je sta, okrenija se i još doda: – Moli su ti ka ova šta je sad prošla, ona piturana. Ka ni u njoj, tako i u njima nema ni šušta ni gušta.

 

 

 

Komentari na članak:


NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.

  PRETHODNI ČLANAK

SLJEDEĆI ČLANAK